ДОКАЗИ НАШЕ СКРОМНОСТИ.

Ево две анегдоте које говоре о скромности али и сналажљивости наших људи:

Ваши ли су овија деца?
Дошао рођак код родбине у госте. Домаћини му скували неку кафу, вероватно од печеног жита јер права кафа је у Пољаници била реткост до пре педесетак година. Гост је попио пола кафе, тако да је на дну шоље видео поприлично заслађеног талога који се код своје куће не оставља, него се обавезно покуса. Да не би испао непристојан, а да талог попије, почео је да кружи шољицом кроз ваздух да би се талог размутио. Домаћини су га погледали мало сумњичаво, а гост почео да прави веће кругове шољом а да би себе мало оправдао, запитао је домаћицу: „А, пријо, ваши ли су овија сви деца?“.

Комат леб и камен.
На некој слави испред једног госта нестане хлеба, а било га је срамота да тражи још. Он се снађе па почне овакву причу: „Еј, бре, људи да ви причам моју невољу. Кад ономад прођо кроз село (није важно које) нападоше ме кучики а ја немам ништа у руке. Па ти ја зграбим један оволичак камен“ па узме комат хлеба од госта поред себе „и некако се одбраним“. Комат леба после, наравно, није вратио тамо где га је узео! Сналажљиви смо ти ми, Пољанчани.