НЕКОЛИКО ПРИЧА О НАШИМ ЦИГАНИМА.

О НАШИМ РОМИМА
У Пољаници Роми, код нас од вајкада познати као Цигани, сада живе само у махали Грнчарица у Големом Селу. Прича се да су раније живели у Ушевцу, Дрезговици и Дреновцу, али поред Ветернице. Планинска села нису их интересовала. Повремено су долазили и пролазили номадски цигани, звани чергари, који су у своје шаторе боравили опет негде поред река и путева и пружали разне занатске услуге, од калаисања бакарног посуђа до враџбина. Наши људи нису били често у контакту са другим народима и цивилизацијама, па су и према Циганима гајили један посебан однос, али ми се чини да ту нема места некој расној нетрпељивости и подцењивању већ се ради о резервисаности према људима другачије боје коже, посебног језика и обичаја. У сваком случају, Срби и Цигани су били судбински повезани на нашим просторима, посећивали се, надопуњавали и уважавали колико је било у њиховој моћи. Цигане је пратио епитет да су склони ситним лукавштинама како би се извукли из сваке тешке ситуације. И једни и други су збијали шале на рачун оних других, а ја наводим неколико причица којих сам се сетио, а свакако сам их чуо од некога, ни једну нисам измислио.

ПОКАНИ СИ ТАТКА.
Један наш Цига вратио се из војске и затекао оца тешко болесног, пред смрт. У кућу се накупила родбина и комшије. Мајка саветује Цигу да обиђе татка и да га покани (понуди) нечим, јер му није остало много од живота. Цига оде код оца, поздрави се и упита га: „Татко, оћеш ли печење?“. Татко радосно одговара: „Оћу, сине, оћу!“. „Оћеш, али нема“ одговара му син, па га опет пита: „А оћеш ли баницу, татко?“. „Оћу, оћу, сине, дај гу одма“, каже отац. „Оћеш, татко, али нема, да има и ја би гу јеја“, правда се син, али ипак још једном је понудио оца: „Волиш ли мед, мој мили татко?“. „Волим, бре синко, како да не волим мед“, зарадовао се отац, али уместо меда добије нови одговор: „Волим и ја, кој га не воли, али нема бре, татко!“. После тога Цига се врати међу комшије и свечано изјави: „Мој татко је сас све покањен, саг може мирно да си умре“.

ЗАР ПРЕД ТАТКА ...
Једна породица Рома из наше Грнчарице седи око ватре и нагађа се шта ли ће сутра да једу када ни за данас нема ништа. Мајка почне гласно да сањари о својим жељама: „Е, кад би имали масло као што немамо брашно, па да омесим једну убаву баницу, па да гу испечем, па да ву седнемо овакој као саг што седимо ...“ а мали Мика једва дочека па настави: „Ја би гу јеја овакој, па овакој, па овакој“ и пружа руке свуда испред себе. Отац га гледа, гледа па му распали шамар: „Зар пред татка да узнеш бре, мајку ли ти циганску!“.

ОЋУ ДА ГЛЕДАМ!
Млади Цига са супругом имао сина Микицу. Легну сви они навече у једну просторију (откуд им две?) и брачни пар једва чека да се Микица успава па да се позабаве собом. У неко доба ноћи, када се Микица примирио, да би се родитељи уверили да он стварно спава, избаце прво искушење: „Јутре на Микицу ће купимо бомбоне“. Микица се из мрака јави: „Нећу бомбоне!“. Чекају супружници још неко време, Микица се као успавао, али ипак да провере: „Јутре на Микицу ће купимо чоколаду“. Микица још жешће одговара: „Нећу чоколаду!“. Његови родитељи помисле да нису довољно чекали, па сачекају још пола сата и поново покушају: „Јутре на Микицу има да купимо бициклу, па с козу на орање“. На њихово изненађење Микица се поново огласи: „Нећу бициклу!“. Татко му се изнервира, устане, па га пита: „Па добро бре, мајку ти циганску, које оћеш?“ А Микица као из топа: „Оћу да гледам!“

УБАВИ РУМЕНКО
Једна циганска фамилија, чергари, подигла шатор у подножје неког брда и окупила се око ватре. Неки сеоски мангуп види их са брега, па одозго откотрља велики округли камен. Камен развали шатор, разбаца жеравице, створи се цика и пометња па се мангуп брже боље удаљи да га не примете. Цига, глава дотичне породице, могао је да претпостави ко је све из села спреман на такве несташлуке, па на првом сеоском сабору примети групу младића из које би сигурно могао да потиче починилац. Приђе Цига тој групи, састави веселу фацу и почне да их обрађује: „Е, бре деца, да знате што смо ономад имали једну голему смешку! Ми сви се рачокорили око огењ, а неки весељак, жив да је на мајку, уваља одозгор неки камен, па камен удари у огењ, па се разлетеше главње, па ти некога по к...., некога по п...., па настаде голема смешка! И саг ми је млого смешно. Кој ли беше тај што не развесели?“ Онај што је то приредио морао је да се похвали: „Ја сам тој, ја!“. Тада Цига потегне тојагу, па мангупа удри по главу: „Ти ли ми, бре, утепа мојега убавога Руменка!“.

ПИР ТРАВИЦА
Дошао Цига код сеоског газде да окопава кукуруз у неку даљу њиву, па за време погађања упита: „Има ли у туј њиву пир травица да ми пасе магарица?“. Газда каже: „Има, има колко оћеш“. А Цига ће на то: „Е, па кад је такој, ти се газдо пирке сам, ја не могу да копам у пиревину“.

ПО ВЕЧЕРУ СЕ НЕ РАБОТИ
Један сеоски домаћин погодио Цигу да му ожњеје њиву пшенице. Цига дође ујутро и затражи да прво доручкује, како се на би „замајуваја“ тамо на њиву. Цига заврши доручак и изнесе нови предлог: да ту, код куће, заврши и ручак, да домаћица после не дангуби доносећи храну на њиву. Домаћини се сложише и са тиме, па Цига заврши и ручак, али опет нешто отеже, не иде му се на њиву, него затражи да одмах заврши и вечеру па „кад почне да работи нема да прекиђа до ноћ“. Домаћинима није баш јасан такав поступак, али се ипак сложе да би видели и то чудо, па Циги поставе и вечеру. Тада газда узима алатке да пођу коначно у жетву, а Цига значајно најави: „Не, бре, газдо, по вечеру неје работија ни мој татко, него ајде да се наплатимо па да си идем дома!“.

НЕСАМ ЦИГАНИН
Један мали Цига, Микица, пошао у школу. Првог дана око њега се загледају деца из околних села која нису раније видела тако „преплануло“ чељаде. Гледају га, гледају, док један не запита: „Добро, Микице, ти ли си Циганин?“. А Микица, да би се маскирао, одвали: „Несам, бре, ја Циганин, тој ми је татко Циганин“.

ЛАСКО КАЛАЏИЈА
Неки Цига звани Ласко, вероватно Чергар, радио је у селима Пољанице као калаџија (калајџија). Једном га у центру Власа сретне Младен Сарајлија и умиљато га запита: „А, бре, Ласко, кад ће па да дођеш мало куде мене?“. „Не могу, баја Младене, имам млого работу у други села“ одговара Ласко. „Ма не викам те ја да ми работиш, него да ти истрескам од главу онај котал што си га калисаја пре неки месец“, каже Младен и додаје: „Тај котал одма поче да течи“.

Ј... ГА ГОСПОДИНЕ
Добио Цига позив за регрутацију и јави се пред комисију у пратњи своје мајке. Комисија га прегледа, Цига здрав и прав, окретан и донесе одлуку коју саопштава председник комисије: „Морнарица, три године!“. А Цигина мајка скрушено промрмља: „Е, ј... га господине, кад си га писаја три године!“.

НАСТАВАК:
Драги земљаци, осећам да вам се свиђају ови текстови, па да наставим. Како то осећам? Па по томе што се нико није побунио!

ШУМАНТЕ ТУНТЕ
Служио војни рок Цига по имену Раденко, па његова јединица изашла на терен. Док су други војници копали ровове, Раденко „уватио кривину“ и сакрио се негде у шуму. Капетан, командир те јединице, нареди Раденковом другу, такође Циги, да одмах пронађе и доведе Раденка, а овај се раздере из свег гласа: „О, Раденко, шуманте тунте (фатај маглу), ајде бре, капетан те вика!“.

КОЈ ЋЕ ДАВА ЛЕБ?
У време после Мајског преврата 1903. године, када је убијен краљ Александар Обреновић, у селима Пољанице водио се разговор о томе ко ће бити следећи краљ. Један наш Цига се јави „добровољно“: „Ма ласно је да си краљ, тој могу и ја, само не знам кој ће да ми дава леб!“

МЕНЕ МЕ ГЛЕДЕ
Један Цига (можда је био баш Ђура Бешир) препродавао неког коња. Купац загледа коња са свих страна, гледа му зубе, очи, копите ... То је све досадило продавцу, па се обрецне на купца: „Што, бре, гледаш коња, не продава он мене него ја њега. Мене ме гледе!“

НЕ НАЈЕЛЕ СЕ
Група Циганки у току прошње навратила код једне Милеве у Власу. Милева није имала много тога да им понуди, осим хлеба и млека, па им дала хлеб да удробе у ђувеч. Једна Циганка дроби хлеб, а друга је као опомиње: „Немој, мори, млого да дробиш, можда Милева нема толко млеко“, а ова јој одговара: „Па ако нема млеко суви залци ће си кусамо“. Када је удробила колико је мислила да треба, домаћица донесе котле са млеком и наспе преко хлеба. Циганке поједу дробењке, али им у ђувечу остане мало млека, па затраже још хлеба: „Ајде, Милево, додроби ни малко“. Милева им удроби још један комад, а Циганке тада констатују да је дробенија превише сува, па затраже да им се досипа млеко: „Досипи ни малко млеко“. Милева опет принесе котле, па постепено сипа, да не оде кајмак у ђувеч, а једна Циганка јој мало притисне руку, котле климне наниже и кајмак се изручи преко хлеба. Тада Милева љутито тресне котле испред Циганки и повика: „Еве, јеђите, не најеле се дабогда!“

ЦИГА КОЊАНИК
Неки Цига служио војску у коњици. На часу јахања капетан командује: „Коње јаши“. Сви узјашу, осим Циге. Капетан командује: „Остав, сјаши!“. И тако неколико пута сјаши – узјаши, а Цига само стоји. Капетан га, коначно пита зашто он не узјаше, а Цига одговара: „Господин капетане, ти командујеш да јашим коња, а куде мене неје коњ него кобила!“.

ДОСТА, ЧЕДО!
Отприлике педесетих година прошлог века најчувенији цигански оркестар у Пољаници био је онај Беширев, а у том оркестру гочобија (бубњар) био је Чеда, човек потпуно глув, али је имао осећај за ритам и добро радио свој посао. На саборима су често свирала два, три, па и више оркестра у непосредној близини, па није требало бити глув да се помешају лончићи. Тако се више пута дешавало да Беширев оркастар заврши свирање а Чеда и даље упорно удара у свој гоч док га неки од колега не муне у ребра и не викне му на уво: „Доста, Чедо, доста!“.

ЋУТИ, БРЕ, КОДЕ!
Када је Диса хармоникаш постао главни музикант у Пољаници, велики оркестри су скоро изгубили посао. Дуго времена, међутим, одржао се кларинеташ Коде са по једним младићем који удара тарабук. На једну сеоску славу дође Коде са пратиоцем у кућу домаћина чији је син оставио супругу и призетио се у суседно село, код друге жене. Домаћинов син није био присутан, али је ту била његова нова супруга коју Коде није познавао али ју је познавао његов пратилац. Коде се пита са домаћинима, пита за њиховог одсутног сина па почне да га хвали како је он добар, али „саг узеја неку лошу жену“. Његов помоћник покуша да му стави до знање да је та жена присутна у соби, али Коде наставља по своме: „Ма имаја си је тај ваш син красну жену, а саг узеја неку рђу из село ...“. Дечко га поново упозорава: „Ћути, бре, Коде, несмо за тој овде дошли него да нешто одсвиримо“. И тако, једва зауставе Кодета у његовој критици те „зле“ жене, која је (по казивању неких очевидаца) забила главу у тањир и полако кусала неку супу или чорбу.

ШУПАЉ КАПУТ
Један Србин и један Цига се судили око неке крађе, па на рочиште пођу заједно за Врање, као поп Ћира и поп Спира. Србин је јахао коња и имао нов капут на себи, а Цига ишао пешке у поцепаном, шупљем капуту. Када су били негде преко Гоча, Србин се пожали Циги како му је хладно, а Цига му каже: „Тој ти је господине затој што ти је цел капут, па студ кад улегне нема куде да искочи. Еве, мене ми ич неје студ, јер овде улегне тамо искочи, и све такој. Него, ако оћеш, ајде да заменимо капути да се мало згрејеш“. Србин пристане те замене капуте и тако стигну у суд и забораве да се поново преобуку. Судија прочита тужбу Србина против Циге и пита га да ли је то истина што се наводи у тужби. А Цига ће њему: „Неје истина, господине судијо, он све лаже; еве саг ће да каже и тој да је овој његов капут“. Србин тек тада види да није узео свој капут, па повика: „Па мој је, капут, неје ваљда твој“. То Цига једва дочека, па изнесе своју одбрану: „Видиш, господине судијо, он све лаже“. И тако, кажу да је судија Цигу ослободио оптужбе.

БИЈАТЛОНАЦ
Знате ли шта је то цигански бијатлон? То вам је оно када Цига из Големог Села дође у Власе пешке на пијац, а кући се врати бициклом.

ВОЈНО НАРЕЂЕЊЕ
Боравила у Пољаници, неким поводом, нека војна јединица и када је пролазила кроз Грнчарицу почну војници да фаћкају једну снашкицу. Гледао то њен супруг неко време, па кад је изгубио стрпљење повика на жену си: „Што се мори не браниш!“. А жена му одговара: „Како, бре, да се браним, откуд знам какво војска има наређење!“.

СВАК СИ ЗНАЈЕ СВОЈУ БАНДУ
Служио Цига војни рок у ЈНА и на једном часу политичке наставе командир чете га пита да ли зна ко је Едвард Кардељ. Цига нема појма ко је тај. Командир опет пита да ли Цига зна ко је Александар Ранковић, а он не зна ни то. Није Цига чуо ни за Милована Ђиласа. Командир чете га добро изгрди због таквог незнања. Тада Цига почне да пропитује командира: да ли он познаје Ђуру кларинеташа, да ли познаје Илију гочобију, да ли познаје Марка басисту? Командир чете признаје да не познаје ни једнога од њих. Тада му Цига објасни: „Ете, видиш, ти знаш твоју банду а ја си знам своју банду!“

СТРЕЉАЊЕ НАДВЕ НАТРИ
Група четника повела групу Цигана на стрељање. Доведу их на предвиђено место и доста дуго се договарају око детаља у вези стрељања. Како је била зима и доста хладно време, један Цига се охрабри и обрати се командиру групе: „Ајде, господин Четник, прострељете не надве натри, па да си идемо дома, овде се посмрзосмо“.

ТАТКО И ВУК
Хвалио се један Цига како је његов татко јачи и од вука: „Јучер се давили мој татко и вук, па од вука нема ништа а од татка остала капа!“.

Samo stavljam do znanja da sam sve pročitao i slatko se nasmejao. Najviše mi se sviđa Zamena kaputa, a konačno sam odgonetnuo šta znači šumante tunte, kapetan te zove. U mom selu postoji takođe porodica - familija Šumanci, pa je jedan od njih i moj školski drug. Njegov stric je inače pok. vladimir Stojković, podoficir i poznat čika Ljubi. Kod nas u Poljanici se pojedini često ljute kad im se obratite po familijarnom nadimku, ali mi deca smo to radili.
I tako mene pok. Cane Šutko jednom nauči da kažem "šumante tunte, kapetan te zove". Onda ja to lansiram i mog školskog počnemo tako da prozivamo, misleći da ga zovemo nadimkom Šumanci, nemajući pojma o anegdoti koju je čika Ljuba napisao. Svaka čast!

Наставак:
ЛЕЛЕ, ЏЕКИ!
Група Цигана Чергара боравила негде у Драгобужде, па набрала пуну торбу печурака. Нису били баш сигурни да ли су печурке добре, па испеку једну и даду је свом кучету по имену Џеки, да поједе. Посматрају они куче сат – два, па кад виде да је све у реду, испеку све печурке и добро се наједу. Онда пошаљу малога Мангу у Власе да купи пиво. Манга пође, поведе и Џеки, а после неког времена враћа се сав уплакан: „Леле, татко, Џеки!“. Цигани га питају да ли је Џеки „муртав“ и дете то потврди. Тада се друштво успаничи мислећи да су сви они отровани печуркама, па гурајући прсте у грло исповраћају све што се могло. Онда се тек неко сети да пита шта је било са Џекијем, а мали Манга одговара: „Згазија га ауто“. Сви Цигани навале на недужно дете, туку га по глави уз обавезно спомињање мајке циганске!

ИМА ГА НЕШТО.
Једном је краљ Петар обилазио Врање, па посетио и локални затвор. У једној ћелији била су два Србина и један Цига, прича се да је био наш. Краљ пита првог Србина зашто је у затвор, а овај одговара: „На правду Бога, честити краљу!“. Пита краљ другог Србина и добије исти одговор. Исто пита и Цигу, зашто је затворен, а Цига каже: „Па има га нешто, господине!“. Краљ нареди да се Цига пусти кући кад је тако искрен, а Срби да остану и присете се шта су то згрешили.