АНЕГДОТЕ (ИЗ ПОЉАНИЦЕ, О ПОЉАНЧАНИМА, ЗА ПОЉАНЧАНЕ)

Одавно нисам ништа додао додао на ове странице, па на молбу многих форумаша додајем још неколико анегдота, поред оних што су већ архивиране.

КУРТИН БЛАГОСОВ.
На дан највећег Циганског празника, Ђурђевдана, Курта држи орах и благосиље: „Како је овај ора пун и здрав, такој да смо пуни сас здравље, сас паре, сас имење ...“ Породица га слуша и аминује, „Амин бошке“. На крају дође ред да се орах поломи и подели породици. Курта поломи орах, а он био црвљив, а домаћица се ухвати за главу и закука: „Леле бошке, не га слуше Курту, он једе г....“


ВИДИШ ЛИ МЕ МАНГО?
За једну Циганску славу обичај је да се умеси и испече велики хлеб, па се домаћица као сакрије иза хлеба и пита домаћина да ли види. А домаћин одговара: „Видим те саг по мало, а догодине да те не видим ич!“ Хоће да каже како ће идуће године хлеб да буде много већи!


КО СЕ БОЈИ МРАКА ЈОШ!
У народу влада уверење да су Цигани плашљиви људи, па ево једне причице која то потврђује.
Неки Цига био је ковач и радио, уз помоћ своје жене, нешто у ковачници (дугањи) током ноћи. Једном, када је добро замахнуо, чекић му испадне из руке и пошто дугања није била баш стегнута, чекић одлети негде напоље, у мркли мрак. Тада Цига заповеди супрузи да му донесе чекић, а она се никако не усуђује јер се боји мрака. Цига је добро изгрди и испсова, као „ј.... ти Цигански стра, кад ће да савне па сам да си га донесем!“


РИПАЊЕ ОД ПРАГ.
Неки ујка отишао у госте код сестрића на славу, па сви гости отишли а он никако да пође дома. Сестрић се трудио још неко време да угости ујку, а када му је баш досадило почне да га убеђује како је време да си и он иде, али ујка се никако не предаје. Тада сестрић смисли како да ујку истера из куће помоћу лукавства. Наговори га да се њих двојица такмиче, да скачу (рипају) са прага куће, рачунајући да кад ујка изрипи сестрић за њиме затвори врата. Ујак пристане. Сестрић стане на праг и скочи напоље што је више могао па изазива ујака да га достигне. Ујак стане на праг, мало размисли, па се окрене и ускочи у кућу. Онда седне и настави где је стао.


НУЛА И НУЛА СУ НУЛА.
У време обавезног откупа један наш човек отерао у Врање добар коњски товар разне своје робе да преда на име својих обавеза. Службено лице је све то евидентирало у књиге са појединачним вредностима робе. На крају службеник узима оловку и сабира: „Нула и нула су нула, нула и нула су нула,....“ и све то тако док сељаку није дојадило, па му каже: „Господине, ако су све нуле, дај си ми бисази па да си идем дома“. Човек је знао сабирање с лева у десно, а не обрнуто како раде чиновници!