О НЕВОЉО, МОРИ!

Порасао један наш Пољанчанин и родитељи реше да га осамостале и навикну на работу. Једног дана пошаљу га самог у шуму да на коњу донесе дрва. Дечко се мало чудио и бунио – како да сам натовари дрва, када је он више пута помагао оцу у томе послу. Отац му каже да ако не може сам, нека у помоћ позове невољу, она ће сигурно да му помогне. И оде син у шуму, накупи дрва, спреми их за товарење па се развика: „О, невољо, мори, дођи да ми помогнеш!“. Позове он тако још неколико пута, па кад види да нико не прилази он мало размисли, па узме ракљасто дрво (које је касније названо патерица), подупре самар и натовари дрва. Када је дошао кући одмах саспе ватру на оца: „Ти ми рече да викам невољу, ја вика и вика али она не дође, па сам мораја сам да товарим дрва“. Отац га потапша по раме уз речи: „Е па, синко, тој ти је невоља, кад нема никога сам да уработиш“.