ВЕРОВАЊА И СУЈЕВЕРЈА.

Није ми намера да пишем о томе колико и како су Пољанчани веровали у Бога. Мислим да треба мало да се присетимо оне друге стране, која се сада назива сујеверје или слично. Да опишемо наше вампире, вештице, омаје, страшнобрашнице, виле, самовиле, тренче, ђаволе, ђаволчиће ... Захваљујем свакоме ко се сети још неке такве творевине.

ВАМПИРИ. Вампир (мушко) и вампируља (женско) настају тако што се поједини покојници увампире. Зашто се неки увампире а неки не, то није било баш јасно. Веровало се да не може да се увампири само онај ко је „начет“, рецимо оперисан од нечега, што је у стара времена била реткост. Зато су покојника, да се не би увампирио, пробадали иглом у руке и ноге. Но, и поред такве превентиве, вампира је у Пољаници увек било. Људи су их примећивали ноћу у виду кресајућег светла, које се јавља час лево, час десно, напред или назад. Углавном не нападају човека, али се труде да га испрепадају, заведу са правог пута, а врло ретко и да га задаве или му попију крв. Вампири нису могли да се убију (па они су већ били мртви); могли су само да се удаве у воду воденичне буке. (Бука је, ако неко не зна, шупљи дрвени балван којим се вода из ваде доводи на воденични погонски точак). За то је требало да се узме чарапа покојника, касније прозваног именом вампир, да се чарапа напуни земљом са његовог гроба, а што је подразумевало да су људи познавали тог вампира. Како су знали „световно“ име дотичнога, нисам успео да сазнам, али су га знали, јер како би се борили против њега. Са тако напуњеном чарапом, пар храбрих људи, али не много њих јер вампир избегава веће друштво, чекали су на месту где се он најчешће појављује. Па кад се вампир појави, покажу му ону чарапу, вампир покушава да им је отме а људи се бране „главњом“, тј. запаљеним парчетом дрвета, па све беже испред вампира у правцу предвиђене воденице. Код воденице стану до улазног (најширег) дела буке, сачекају да се вампир приближи и пусте његову чарапу низ буку пуну воде. Вампир полети за чарапом, упадне у теснац и тако се утопи. Какав су имали доказ о успеху целе акције, не зна се, јер вампир као бестелесно биће није могао поново да остави „посмртне остатке“. Једино су могли да се надају да наредних ноћи тога вампира нема. Док се не појави други!
Моји родитељи, као ни деда и баба, нису имали прилике да се сретну са вампиром. Деда Стеван нам је причао како су се његов отац, Здравко, и остали сељани на описани начин успешно борили против вампируље Бонџе, која је у Пољаници била најпознатија у то време, слично Сави Савановићу у централној Србији.

Вештице. По веровању наших људи вештице су жене које имају неку посебну способност, вештину. То свакако није вештина кућних или пољских послова, нити савремена вештина у бизнису. О каквој вештини је реч можемо да закључимо ако се сетимо да неку жену вештицом проглашавају друге жене, а не мушкарци. Па је вероватно да се поменута вештина односи на завођење мушкараца, што мушкарци не осуђују а друге жене, завидне, које немају такву вештину, једва чекају да доделе такву титулу, да дотичној дају црну мачку и тутну стару метлу у руке!
Није ми познато да је нека жена у Пољаници била проглашена за вештицу а да ту чињеницу прихвати шира околина. Међутим, често се и данас за неку жену, од неких жена, чује како је она вештица, без правог разлога и јасног објашњења шта то представља. Зато ми се горње објашњење у вези овог веровања чини доста прихватљивим.

Омаја је измишљено биће које ноћу, на раскрсници и другим
осетљивим местима, може да омаје (занесе, заведе, залуди) човека, па да овај не
нађе кућу или пут којим је пошао. У Пољаници је Бели брег био најпознатије
место где су "деловале" омаје. Не напада човека, па није опасна ако
јој се обраћа пажња, само је питање како да се игнорише? Претвара се у
различита жива бића (човек, жена, дете, домаћа или дивља животиња). Појављује
се са различитих страна, а онда тежи да задржи онај смер где треба некога да
одведе. Оглашава се разним звуцима, некада пријатним а некада језивим, али може
да делује и нечујно. Неки су се људи клели да су трезни и трезвени промашили
пут до своје куће под дејством омаје, а ја сам имао намеру (па нисам стигао) да
испитам код чије куће су се нашли уместо код своје, можда тај податак нешто
објашњава.

Страшнобрашница је измишљено невидљиво биће, које борави на тавану или у наћве, а ноћу се покреће и помера посуђе; вероватно измишљено да се гладна деца одврате од недозвољеног отварања наћви и узимања хлеба. Не
постоји неки опис страшнобрашнице, њу нико није видео већ је само чуо њено кретање. Када смо наше старе питали како она изгледа, добили би једноставан одговор: „Па изгледа страшно“. И заиста, каква би страшнобрашница била ако не изгледа страшно. А ми, деца, имали смо на располагању читаву лепезу страшних појава и утвара.

По причању мога деде Стевана, Тренча је нека натприродна сила која се лети јавља у виду олује или вихора, па се (наводно) дешавало да целу офирку (пласт) сена подигне са ливаде и премести на неки сасвим други брег. Лично сам виђао да се понекада јављају ветрови у виду вртлога или као имитација оних пацифичких оркана, али они могу да подигну и „смотају“ највише један навиљак (чавку) сена и никада је не преместе на једно место већ је разбацају свуда наоколо. Деда Стеван није могао да објасни како је његов тренча успевао да пребаци и сложи целу офирку!

Немам праву представу како да опишем ова бића, нисам у детињству сазнао нешто конкретно о њима. Можда зато што су боравиле у шуме, далеко од кућа. Али мислим да се нико није похвалио да је имао сусрет са њима. Чак нисам сигуран да ли су виле и самовиле два назива за иста бића или има разлике. Све ми се чини да код наших људи не постоје одувек, да су прихваћене кроз литературу, као рецимо из наодне песме Марко Краљевић и Вила Равиојла. А негде на обронцима Кукавице постоји Самовилски кладанац и сигурно нико сада не зна како је добио такво име.

У Пољаници неке птице, као што је врабац, певуше лети и зими једнако. Друге домаће птице, као што је кос, певају у пролеће, када се гнезде. А оне које су селице певају када се доселе, односно тек тада их ми чујемо. Ово што рекох зна свако дете, а можда не зна оно што следи.
Код нашег народа је постојало веровање да није добро ако неко први пут тога пролећа чује певање неке птице на празан стомак. Ако било ко изађе из куће а да није пре тога узео макар један залогај хлеба, може пиле да га завика. Размишљајући о томе зашто је уведено ово веровање, намеће се закључак да су наши стари добро знали која је улога доручка у исхрани људи, посебно у пролеће и лето када има много посла, па ако се изађе у поље без доручка лако може да се прескочи и ручак а до вечере ја баш касно! Последице завикувања нису сасвим јасно одређене, али сигурно су везане за неки малер који може да се деси тога дана.

И данас се верује да неки људи и неке жене имају урокљиве очи. Кад такви некога погледају могу да га уроче. Урочен човек или (чешће) дете не може да се смири, да заспи, све му иде наопако, не зна шта му је. За једног човека се говорило да када сретне некога ко је, рецимо, пошао колима у планину по дрва, онда боље да се тај врати кући јер може у шуму да настрада или да му се (у најбољем случају) поломе кола! Па су се тако и владали они око њега. Децу су најпре могле да уроче бабе. Оне су иначе највише волеле да завирују у лелејку где дете спава, па да му се мало диве како је убаво, а на крају да га запљуну против урока: „Пу, пу, да те баба не урочи како си убаво“. Откуд баба зна да је штетније то њено запљување него уроци! Али људи су озбиљно схватали уроке, јако веровали у то, бојали се скоро као од мађија. Скоро сваки врачар и свака врачарица бавили су се скидањем урока, а било је и „специјализованих“ за те послове. Уроке су скидали бајањем односно неким неразговетним речима уз гашење живог жара, гледање у разне предмете и шта ти ја знам. За бајање је код врачаре требало отићи лично или, ако иде неко други, понети неки белег, тј. макар неки конац од одеће онога коме се скидају уроци. Многи су људи тврдили како су имали и успели да скину уроке. Мени то није много чудно. Чудније ми је што доста људи за скидање урока иде код хоџе и то чак негде око Медвеђе јер га нема ближе. Хоџа исто гледа белег и на крају даје свој запис арапским писмом, а то парче хартије треба да носи са собом онај коме се скидају уроци, а ако то он неће онда да се постави на скривено место у његову постељу и успех је загарантован.
Да ли људи и сада верују у уроке? Сигурно да верују, само не знам да ли у већој или мањој мери него раније. Са овом темом нема никакве везе, али се сетих једне недавне изјаве једног нашег земљака: „Имашем неке паре, али сам ги урочија у банку“. Ако по томе судимо, уроци заиста постоје!

Код наших људи ђаво(л) се спомиње најчешће од свих митских и нестварних бића и појава. Представа о томе шта је заправо ђавол углавном није јасна. Спомиње се да има неке форме човека, али доста промењене, тако да има само једно око или само једну ногу и слично. А може да се јави и облику неке животиње, јер све те творевине људског ума углавном често мењају облик.
Ђавол не напада човека директно, не угрожава му живот лично као нпр. вампир, али га наводи на лоше поступке и прави му сметње у животу.
Говорило се да постоје црни и бели ђаволи; црни је свакако опаснији, наноси већу штету, док онај бели тера људе на несташлуке и на лакрдију. Ђаволче, а то је недорасли, неискусни ђавол, не уме и не може да прави велике штете, али може да замрси косу, да завеже врчанке од опанака баш када се обувате, да замрси конац у току ткања или конопац који треба да намотате.
Ђаволово име се изговара са мање страхопоштовања у односу на друге утваре, некада чак са симпатијама. Немирном и милом детету се говори да је ђаволче, а за старијег несташног човека каже се да је ђаволит старац. Увек можемо да чујемо: Не тражи ђавола! Не иди од ђавола! Не ђаволуј! Који ти је ђавол? Кој те ђавол тамо тера? Уфати ме неки ђавол! Накара ме неки ђавол! Недаде ми ђавол! Иди у ђавола! Ђаволи те однели!
Када некога треба да опсујемо, а „редовни“ репертоар псовки није прикладан, онда је једино решење да му опсујемо ђавола.
На крају, сетих се и једног нашег кола у коме се пева: „Дрдавке, девојке/ Дрмсали те ђаволи“. И нешто ми се чини да у тој песми Дрдавка није имала ништа против! Јер песма наставља: „И мене и тебе/ И туј другу до тебе“!