ЈЕДЕЊЕ И ПИЈЕЊЕ.

Rado bih se nadovezao na ovaj čika-Ljubin "rečnik" po ćiriličnom redu, vezan za jedenje i pijenje u Poljanici, nekad i sad. Ali, poznato je da ja nisam baš precizan i pedantan pri navođenju pojmova, pogotovo po ovom ćiriličnom redosledu, pa ne bih da kvarim ono što je zaista precizno započeto. Smem valjda da primetim da je veliki broj ovih pojmova opšte poznat, mada se u Poljanici malo drugačije izgovara, a ima i mnogo toga što niko nema osim Poljanice (možda predeli u takozvanom Šopluku, Lebane, naprimer i delovi zapadno od Leskovca). Sviđalo se to nama ili ne, u Beogradu i okolini nas nazivaju Šopovima, bar ja sam to doživeo i morao to istražujem. Nego da ne odem mnogo od teme.
Poljanica je prilično bogata hranom, od Đurđeva do Mitrovdana se moglo preživeti i prehraniti u prošlosti. Ono što se ranije jelo, kako navodi čika-Ljuba, danas mnogi ne bi ni okusili, na primer čorba od vrabaca ili meso od kornjače. tačno je i pohvalno što se domaće goveče nije klalo radi hrane osim kad mu preti opasnost od uginuća. Koliko vidim a i slušao sam od starijih, narod Poljanice nije mesožderan, nije mnogo koristio meso za ishrano, a krupnu stoku (konje, krave) gotovo nimalo. Krava je izgleda kod nas (uPoljanici) kao i u Indiji skoro, sveta životinja. Ne pamtim da je iko u mom selu zaklao kravu radi hrane, što se u drugim delovima Srbije bar sada i te kako čini. Primećujem takođe, da iako je Veternica bila bogata ribom, ona se nije mnogo koristila u svakodnevnoj ishrani, osim leti, kad se deca i mladići otisnu u ribolov više iz razonode. tačno je da to nije krupna riba kao ona danas na brani u Barju (ali Barje i ne pripada Poljanici). Jedinog ribnjaka u Poljanici koga se sećam ( u stvari ga se ne sećam ali znam gde je bio), to je ribnjak pokojnog Caneta bolničara (zvali su ga i Cane doktor), nalazio se na putu Vlase - Trstena, odmah kad se pređe ćuprija u Vlasu sa desne strane, uzvodno dakle uz Trstensku reku. Ja o tome neznam puno, pa neka čika Ljuba to isprati, on sigurno nešto zna.
Rekoh da Poljaničani nisu bili mesožderi, zato su bili i dugovečniji nego danas. I kod nas se pominje takozvano mesojeđe, trenutno se ne sećam kada ono pada, u koje doba godine. Poštovao se i post, pričaju mi stariji, ne zalazim ovde u pitanje Pravoslavlja, što opet podrazumeva da se meso nije jelo za vreme posta. U to vreme nije bilo frižidera i zamrzivača, svinjokolj je padao u novembru, a za neku svetkovinu se jela prasetina ili jagnjetina, pa čak i jaretina. Živinsko meso se moglo uvek jesti, uglavnom pileća čorba ili ponekad pečeno pile. Meso se sušilo na tavanima, koji uglavnom nisu imali dimnjake, danas se prave takozvane pušnice tokom cele godine, odomaćilo se i roštiljanje kod bogatijih meštana danas, holesterol napada pa je smrtnost povećana. Takođe, u to vreme, o kome govori čika Ljuba, u Poljanici nije mogla da se kupi salama, šunka, kobasica, sve je to "uvezeno" u Poljanicu vremenom, hleb se mesio, mogao je da se kupi u pekari u Vlasu kod Stanoja u moje vreme, ranije neznam.
Inače, kao što rekoh, između ova dva hajdučka dana (Đurđevdan - Mitrovdan) u Poljanici se moglo dosta toga da pojede a da nijedna nedužna životinja ne strada. Voća i povrća je bilo u izobilju, i ja se sećam, dud mojih predaka su jela sva deca u komšiluku i niko nije branio. Sećam se kada je jedne zime pao jer je sneg pao iznenada i rano, lišće još nije bilo opalo pa se srušio ogromni baba-Stojankin dud (Stojanka je moja prababa po ocu). Bašte, zapravo povrtnjaci pored Veternice, koje je vada navodnjavala, bili su puni raznovrsnog povrća, paprike, paradajza, praziluka, kupusa, šargarepe (verovatno ću mnogo toga da preskočim), dakle, u
z malo hleba nije se moglo umreti od gladi. Trebalo je samo znati da se čovek snađe.
Ipak, iako puna hrane i mogućnosti da hrane bude u izobilju, u Poljanici je bilo gladi, kako sa razlogom (otkup 1952. ili kada je već bio) tako i iz čistog nemara i nesnalažljivosti. ribu po Veternici jetrebalo malo i hraniti a ne samo loviti kad u toku leta opadne vodostaj reke i davati mačkama ono što je sitno, umesto da se ostavljalo da raste. Današnji sportski ribolovci ne love ribu zarad hrane, ali ipak je povrede, bar ja tako mislim, gledajući te emisije (samo bih molio da me poštedi bilo ko od sportskih ribolovaca, to je samo moje lično mišljenje, u smislu da mi objašnjava kako to nije ništa strašno). Takođe, setimo se i koliko je bila zdravija hrana u Poljanici, žito se mlelo na vodenicama potočarama, mleko nije bilo obrano, voće nije bilo prskano, stoka je jela čistu travu i pila bistru vodu i tako dalje. U navedenom periodu se moglo opstati i u prirodi, šumske jagode, drenjine, divlje voće, kupine, lešnik i orah, mogao se uloviti zec, jestiva ptica, i to bez vatrenog oružja. E sad, mi Srbi smo takav narod, ništa nam vredi bez hleba. Negde sam pročitao, a to je nešto iz Prvog sv. rata, "Srpskom vojniku dajte šta god hoćete, bez hleba njemu to ništa ne znači", tako nekako.
Eto, pokušavam da ispratim svaku i svačiju temu, strogo se pridržavajući nametnute mi cenzure, pokušavam da budem pravi forumaš, pišem ono što znam i umem i uvažavam svakoga. Neznam da li smem da nazovem šalom čika Ljubinu izjavu da "jedenje i pijenje" nastavlja na izričit zahtev svih forumaša, ali neću javno da izjavim šta je time hteo da kaže, zato ću ja reći i odgovornost preuzimam na sebe: Zašto samo nekoliko ljudi piše na forumu?! Zšto se neki nikada nisu obratili nijednom temom ili postom, komentarom, bilo čiime. Najveći broj prisutnih na forumu je bio 6 /šest/ od ukupno 29. registrovanih. Ako neki samo pročitaju po nešto, mogu to da urade i kao gosti, bez da su prijavljeni i registrovani. A šta sa onima koji NIKADA nisu posetili forum???!!! Ja sam bio jedan od onih koji je pokrenuo i pitanje oporavka i opstanka Poljanice, moderator me je podržao, a kad sam samo jednom prigovorio, videli ste šta se desilo. ali niko od vas nije ni prokomentarisao to što se desilo, osim jedne poruke da se strasti smire. Ali ajde, da ne počinjem ponovo. Možda i nije u redu da se o tome ovde piše, ali trebalo je da mi se odmah skrene pažnja. Šta radim i šta ću raditi po pitanju napredka Poljanice, pokazaće vreme, neću ovde o tome. Toliko i veliki pozdrav od forumaša - disidenta Ace BPU.

Nerealno bi bilo da čika Ljuba nabroji baš sve, pa da dodamo i mi ponešto (bar ja, ako drugi neće). Zna se kako dalje idu stihivi epa koji sam uzeo kao naslov). Spomenuta je kokoška kao hranljiva pernata živina (često je i petao stradao ako ih ima dva ili više u jatu), ali kud da pod slovo K ispusti kopan, ili kopanče. To kod nas u Poljanici znači batak, može biti i od drugih vrsta pernate živine. U demunitivu, kopanče je od menje kokoške ili pileta, a kada je u kući bilo više od dvoje dece, naprimer troje a dva su kopana ili kopančića, onda se malo dete prevari i da mu se krilce, pod izgovor da je to isto. Ako se dete nije dalo prevariti, onda mu se kaže - Eve ti krilce da letiš. - I tako bi stvar bila rešena.
Pod slovo V, čika Ljuba je verovatno za pod pečurke ostavio vrganj, vrstu pečurke. Ova biljka je bila vrlo tražena krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, sada već prošloga veka. Skupljala se po udolinama visokih planina i brda, teško je bilo naći je, a otkupljivala je zemljoradnička zadruga u Vlasu (ili šta je već bio taj objekat). Meštani Poljanice nisu koristili ovu pečurku za jelo, možda po neko, ali je zato za nju moglo da se uzme dosta novca. Ipak, trebalo je dosta nakupiti, jer se vrganj plaćao skupo ali sušen. Trebalo je dakle prikupiti mnogo više od jednog kilograma da bi se nakupio i prodao suvi kilogram vrganja. Vrganj se sekao na tanke kriške, ređao na tepsije ili plehove, drvene ploče, ko šta ima, tako se dugo sušio na suncu i onda nosio u otkupnu stanicu. Ko danas se sećam, kad iz svog Uševca naiđem na zemljoradničku zadrugu Vlase, već kod Bitine vodenice se osećao miris sušenog vrganja. Skupljalo se dosta, zaista dosta, na ovu biljku je bila tolika navala da se bojim da je ona skoro isšezla sa tog prostora. Ali, plaćalo se dobro, kažu da su od prodatog sušenog vrganja ljudi kupovali placeve, gradili kuće, kupovali automobile. Skupo se plaćao ali skupo je bilo i otići u tamne planine ranom zorom, tamo gde se kriju strašne zveri i skupljati ovu drgocenu biljku. Nemam vremena da se sad posvetim njoj i opisujem je, morao bih da tražim po Googl-u, jestiva je pečurka a koristila se valjda i u medicini. Kome je zadruga u Vlasu plasirala tu sušenu biljku, nije mi poznato, kao i zašto to više nije aktuelno u Poljanici. Bio je to, iskreno, dobar način da se uzme koji dinar. Problem je što je mladih sve manje u Poljanici, stari ljudi ne mogu više da se veraju po brdovitom terenu, pa nema ko ni da bere vrganj. Ali zato oni srednje generacije, kupuju polovne kamione i traktore, seku nekontrolisano šume po Poljanici, kažu sa papirima ili bez njih, cena je različita, i prodaju ne samo po Poljanici i Vranju, već mnogo dalje, imao samčast da drva iz moje rodne Poljanice viđam oko Avale, kako se dovoze šleperima i prodaju na desetine kubika. Lako prepoznam govor mojih južnjaka i pitam odakle su drva..i oni mi kažu. Zato, kada odem u Poljanicu, bacim pogled na Oblik i Grot i vidim kako su ružno do pola "ošišani", visoka i debela stabla posečena do pola planinskih vrhova, koji vekovima ponosno stajahu nad Poljanicom. O kakvoj se tu malverzaciji ili umobolnoj odluci nekog odgovornog radi, neznam ali saznaću. To sam već pisao ali niko ni da spomene, odgovornima ne pada na pamet. Prosecaju se putevi prema ovim vrhovima i prelepim šumama svuda okolo, ali kroz naseljena mesta nikako. Naravno, zna se i zašto, ne moram ni da kažem. Žao mi je što ovo napisah u čika Ljubinoj temi, jednostavno me ponelo, ali drago mi je što ovo napisah.
Vidim ko i kada posećuje forum, valjda i čitaju, ali malo ko po nešto napiše. Forumaši, koga se bojite, Vi koji se nikako ili vrlo malo oglašavate u poslednje vreme?! Pa pišite slobodno, Poljanica je Vaš rodni kraj ili rodni kraj vaših predaka, pa ako se nekom i ne dopadne, nije strašno. Samo pišite istinu, ona uvek pobeđuje, kasni, ali ipak pobeđuje. Spasite naš kraj od zaborava koji mu preti, predložite nešto, dajte neki savet.
Puno zdravlja Vam želim i sve najbolje.