ZUKOOOOOO!

Ovo je obrada kazivanja mog oca Janče, istinita priča iz Uševca.
U to vreme u Uševcu nije bilo struje. Na imanju, odakle potičem, živeli su moj otac i njegov brat, bez roditelja, njihiov stric, strina i neko njihovo dete tek rođeno. Tada je po selima radio neke poslove, sad ne mogu da se setim koje ili mi to otac nije ni rekao, neki šiptar koji se zvao ili su ga zvali ZUKA. Da li je bio neki majstor ili nadnićar, nisam siguran, ko zna neka dopuni.
Radio Zuka kod mojih, to šta je već radio, letnje vreme, toplo, i pala noć. Zuka je bio takav da nije hrteo da smeta pa se sam ponudio da spava u plavnji (svi iz Poljanice znamo šta je plevnja). To je dakle, zgrada, dole je podrum koji je ujedno i štala, od kamena i eventualno oblepljen blatom bar sa unutrašnje strane, a na spratu je plevnja, odd dasaka, gde se skladištilo seno i slama, naravno i pleva. Ukućani polegali, ugasili čurljivku (vrsta lampe), a Zuka se popeo u plevnju da spava posle napornog posla.
Zuka je bio strastven pušač, koji je svaki čas uvijao cigaru i palio. Zato je bio upozoren da u plevni ne pali cigaru. Bio je gluv ili nagluv, ali ja mislim, a priča će pokazati da je bio baš gluv. Tek što u moji polegali a Zuka otišao u plevnju, stric moga oca, Slobodan - Dale, primetio neki sjaj u plevnji. Odmah je pomislio da je Zuka zaspao pa mu ispao opušak i plevnja se upalila, puna slame i sena. Istrčao je napolje, probudio sve ukućuna, naredio da izvedu stoku iz podruma a on krenuo da spreči požar. Dok se peo, vikao je iz sveg glasa u panici: - ZUKOOOO, ZUKOOOO! - Naravno, kako je bio gluv, Zuka ga nije čuo. deda Dale (očev stric) je stigao do njega i počeo da ga drmusa. Zuka se uplašio i potegao nož, ne oćekujući da će išta da mu skoči z vrat. Zbunjeno jeshvatio ko je ali ne i zašto ga drmusa. Deda Dale je video da je Zuka u stvari uključio baterijsku lampu, da bi se namestio uza spavanje. Laknulo mu je, jer nije bio požar u pitanju, ali nije mogao lako da objasni Zuki zašto ga je drmusao, zašto je isterao stoku napolje, i zbog čega je sav u panici. Eto, to je kratka priča o Zuki, istinita priča koja se desila u mom Uševcu, pedesetih godina prošloga veka.

KADA PROCITAM OVU PRICU SETIM SE KAD SI MI CIKA ACO OBJASNJAVAO ZASTO JE MOM POKOJNOM DEDI BIO DODELJEN TAJ NADIMAK ,,ZUKA'' ... SAD PONOVO CITAM OVU PRICU OD POCETKA DO KRAJA, SMEJEM SE... A IPAK MI DUSA PLACE... HVALA JOS JEDNOM STO SI MI OBJASNIO TU PRICU... A JA JE - PRIZNAJEM , NISAM ZNALA... POZDRAV

Žao mi je što tvoj deda Milan nije više među nama, ali takav je život. Ja mog dedu nisam zapamtio, jer je umro pri kraju rata od rana koje je iz njega doneo. Imao je samo 24. godine i za sobom ostavio dva mala deteta. Voleo bih da je poživeo pa da ga se bar po nečemu sećam. Ovako, ni jednu fotografiju od njega nisam našao. Na googl pretraživaču sam ga našao u spisku boraca jedne partizanske jedinice. To je to. Čuvaj tvog dedu u lepoj uspomeni, bio je vredan, plemenit i veseo čovek. Pozdrav!