МОЈИ ШКОЛСКИ ДАНИ.

Између два светска рата Власе није имало школу, па су деца (као мој отац и његова генерација) у основну школу ишли у Градњу. Када сам ја, негде 1948. године, стасао за школу, у Власу је била изграђена и почела да ради Основна школа (није имала назив, то су се касније сетили), код цркве, у згради која и сада постоји, доста запуштена али служи као капела за месно гробље.

Из тог периода, као и сваком детету, остале су ми у сећање многе успомене којих се радо присећам и препричавам их данашњој омладини. Покушаћу да изнесем неколико својих доживљаја и запажања.

Госпођица. У то време још увек није дефинитивно било решено питање ословљавања, да ли смо господа или другови, прво је било у нестајању а друго тек у настајању. Моја прва учитељица звала се је Каја, не знам јој пуно име али знам да није била из наших крајева јер задуго оданде није било учених људи и учитеља. Једном приликом, првих дана, када ме је учитељица нешто упитала (ваљда за име, шта би друго), ја сам јој се обратио са госпођо! И одмах сам добио први школски укор, јер она није госпођа већ госпођица. Било ми је јако тешко, моје ионако лабаво самопоуздање је пољуљано из темеља. За мене је то било исто, била госпођа или госпођица али свакако није сељанка и није из нашег села, лепо сам јој доделио титулу и признање а она ситничари без потребе!


Ваљана деца. Како налаже учитељски кодекс тога времена, учитељица се у почетку школе више трудила да од нас, дивље деце, направи послушнике, него да нам предаје градиво које ће касније да дође ласно на ред. Стално нам је говорила да будемо ваљани. Можда су неки схватили ту реч и тај захтев, али ја сам то повезао са глаголом ваљати се, па сам се силно обрадовао и одмах помислио "живела школа", то је оно право. Јер родитељи су нам стално бранили тако омиљену игру, да се ваљамо по трави, по снегу, по прашини, по слами, да не цепамо то мало одеће коју смо имали. А у школи је пожељно да смо ваљани! Па како да смо ваљани ако се не ваљамо, помислио сам и хтео да предложим да се учитељица тим захтевом обрати родитељима, али сам на време одустао, јер се ни касније нисам прославио својим предлозима и мишљељима.

Тука. Говор нас, ђака првака, био је далеко од неких стандарда тадашњег српскохрватског језика. И данас деца у селу имају проблеме са језиком, а камоли у оно време. Сви смо код куће и у школи уместо заменице ту говорили туј. Учитељица је убрзо изразила негодовање и тврдила како туј није правилно, ми сада идемо у школу, морамо да научимо правилно да говоримо. Онда је запитала децу да ли неко зна како треба правилно да се каже. Извесно време нико се није јавио. После малог размишљања, ја се сетим да смо у кући уместо туј често користили тука, макар у шали, али ипак није било туј. Подигнем руку и јавим се за одговор па поносно изнесем своју тврдњу: не треба туј него тука! Боље да сам одмах у земљу пропао, јер сам претрпео такву критику да се после дуго нисам јављао да добровољно одговарам.

Висибабе. Учитељица је била млада, била је госпођица, није имала одговарајуће друштво у селу нити праву забаву, па је волела цвеће као већина женских особа. Прошла је јесен, прошла је и зима и назирало се пролеће. Учитељица запита децу у разреду да ли по нашим бреговима расте и цвета висибаба. Ми нисмо знали шта је то, па смо сви пообарали главе. Онда нам је она мало цртала по табли и објашњавала да висибаба расте на сунчаној страни, избија испод снега, цвет јој је беле боје и некако виси. И већина нас се сети да тако нешто успева и око наших кућа, па ћемо да јој уберемо и сутра донесемо. Уберемо и донесемо јој, али кукурек, он је најприближније одговарао опису висибабе. Када је то видела учитељица опет се је наљутила и наредила да све побацамо напоље јер то не вреди ништа. Тако смо изгубили додатне поене код наше учитељице. (Узгред, висибаба сада расте око кућа у нашем селу, али је засађена људском руком).



Милиметар. Од првог дана школе знао сам шта је милиметар, јер ми се отац бавио столарством, а то не иде без метра, сантиметра и милиметра. А у то време су у школи одређивали одраслију и отреситију децу да буду "начелник" деци нижег разреда. Мени, мојем оделељу, начелник је била Стојанка Марковић. (Њен деда Јанча хвалио се по селу: "Моја Стојанка начелник, ако неје бог да ме убије!"). Начелник је водио рачуна о реду у школи када нема учитеља/ице и повремено прегледао чистоћу ушију и ноктију на рукама. Једном су моји нокти били нешто дужи него иначе, а црнило испод њих се скоро подразумевало. Стојанка Начелник нам прегледа руке уредно сложене на клупу испред себе, а у руци држи врбов прут. Када дође до мене одмах дрекне зашто нисам скратио нокте, ето колики су ми. Ја одговарам да нокти нису велики, да нема ни један милиметар, а Стојанка ме распали прутом по једном увету (мислим да је било лево, и сада ми оно чешће звони) уз речи: "Какав милиметар, милиметар се не види". Био сам сигуран да није у праву али морао сам да прекинем расправу јер њени су "аргументи" били јачи.


Гвидо Тартаља. Једва сам дочекао свој први буквар, са тим дивним шареним поједностављеним сличицама, где су птичице, куће или девојчице нацртане тако упечатљиво а просто, док је деци била права мука да макар приближно нацртају птицу. У делу где Буквар почиње да се деци обраћа као писменим људима, појављују се и кратке песмице. Чуо сам већ у родитељској кући како звуче песме, углавном јуначке народне, али тиме је била створена клица у разликовању прозе од поезије. Гледајући ове песмице у Буквару, нисам могао чудом да се начудим. Као прво, имале су неке чудне наслове, нигде ни помена о Марку Краљевићу, Муси Кесеџији или Милошу Обилићу. А још више сам се чудио када бих на почетку, некада на крају, песмице прочитао Гвидо Тартаља. Шта је то Гвидо, шта је Тартаља, шта су те необичне речи, зашто су се ту нашле да збуњују нас, децу! Па и касније, када нам је објашњено да свака песмица има аутора, писца, није ми било јасно зашто баш Гвидо, зашто Тартаља, зашто нема неког имена које нешто значи и у нашем крају? Касније, мало прекасно, схватио сам да је то неки почетак братства и јединства.


Човек и жаба. Ово је наслов приповетке коју смо, по први пут, требали писмено да препричамо на часу, након што нам ју је учитељица прочитала. Ја сам ту кратку причу већ био чуо неколико пута код куће од свог старијег брата, па ми је било лако да је препричам. Извадио сам, као и остали, чист лист из свеске и у три - четири кратке реченице описао догађај: како је неки човек косио ливаду, како је у трави видео крупну, ружну жабу, па је замахнуо косом да је убије и притом посекао своју ногу! Завршио сам јако брзо, чини ми се пре свих, док су се они мучили да се сете самог текста а још више како да изразе то што су чули. Учитељица се је мало запитала зашто не пишем, погледала мој "рад" и рекла да је добро. Сутрадан, када нам је поделила прегледане задатке, на свом листу нашао сам оцену 5 и добио похвалу да сам најбоље препричао приповетку. Хтела је да то сачува, ваљда за неку школску архиву, али је тражила да задатак препишем на други лист, јер сам имао грозан, нечитак рукопис. А како је била зима, учионица слабо загрејана, а моји прсти промрзли, препис је испао гори од оригинала, тако да не знам шта је даље било са њиме.


Коте. У разреду смо имали неколико девојчица. Не знам имена свих, сећам се да је једна била Даница Мацорска а друга Косовка Крунина, коју су њени познаници звали Коте. На једном великом одмору, мој брат Тома (који је био две године старији), чувши како зову Косовку, додао је: „Коте, коте, оно се окотило“. Косовка се је грдно наљутила и расплакала, те трком отишла кући код мајке иако је до тамо било скоро цели километар. Не знам да ли је одмор био завршен, чини ми се да још није док је Коте са својом задиханом мајком утрчала код директора да протесвује због увреде части њене ћерке. Јер реч „окотила се“ може да се тумачи двојако: рецимо, окотила се је мачка када је добила мачиће, али се је окотило и маче када је дошло на свет! Како је Коте схватила увреду не бих ни сада знао, али оба ова тумачења су доста увредљива. А директор је само поразговарао са Томом и није га „избацио из школе“ како је захтевала оштећена страна.

Сента. Изнео сам углавном неке своје веселе доживљаје из школе, а сада о једном тужном и жалосном. Ради се о дечку Аксенитију, Сенти, који се је утопио у бујицу. Било је то у првом или можда другом разреду. Сента је био из Станца или Ушевца, не могу да знам тачно, ишло се у том правцу. Једног јутра није дошао у школу; претходног дана при повратку из школе пао је са брвна у мутни, набујали поток (можда је била Рождачка/Станачка река) и утопио се. Учитељица нам је то објаснила и касније нас повела до Сентине куће да запалимо свеће. По први пут сам се сретао са таквом атмосфером и први пут видео покојника, што је на мене оставило изузетан утисак. Сента се у лицу није био много променио, учитељица је рекла "као да је заспао". Запалили смо по свећицу, кришом погледали Сенту, и вратили се до школе па кући; тога дана није било наставе.

Поздрав свима од чика Љубе. И верујте, све што сам написао - жива је истина. Ако не верујете, питајте неког старијег (од мене)!