POLJANIČKA NEMOTORIZOVANA PREVOZNA SREDSTVA (PNPS)

Zdravo forumaši i gosti foruma,

Dugo se kanim da započnem ovu temu koja me seća na detinjstvo, koja je verovatno mnogima na forumu poznata, tako da će i njih ovo podsetiti na neke prošle i mnogo mladje dane, a mladi, koji o tome malo znaju ili ništa ne znaju, pročitaće, pa neka stvore neku sliku.
Poljanica danas osim onog glavnog, ima još nekoliko kraćih asfaltnih puteva, da ne nabrajam, znamo koji su. Medjutim, ranije (a i dan danas) Poljanica ima loše i jedva upotrebljive puteve. Nekada su bili malo bolji jer su bili prometniji. Danas neki skoro i ne postoje, jednostavno su zarasli u travu i rastinje i nema ih. Narod Poljanice je morao da se dovija kako da savlada te loše i nakrivljene puteve. Neznajući kako da izadju na kraj sa tom nedaćom, a potrebe su iziskivale prevoz, svega, kako useva, sena i žita, tako i drveta, kamenja, stajskog djubriva, pokojnika, životnih namirnica... To se radilo pomoću legendarnih Poljaničkih kola, koja se mogu naći i u još nekim delovima Srbije, pogotovo u brdsko - planinskim krajevima. ali Poljanica opet ima svoju osobenost i u tome.
U vreme kada sam se rodio, tačnije spoznao svet oko sebe u Uševcu, mom selu, volova u paru gotovo i da nije bilo, osim bikova za priplod, jedan do dva u selu. Konja takodje skoro nimalo, sećam se da je jednu belu kobilu imao pok. Bora Putar, ali Đorđević, iz Uševca, ne onaj iz Golemog Sela. U nedostatku ovih snažnih živinčeta, narod je koristio krave u paru, one iste krave koje su se telile i davale mleko, sitne i mršave, one koje se manje muče a bolje hrane, bile su i nešto bolje. Ta jadna izmučena stoka je vukla ta čuvena kola, naprave majstora iz Poljanice, neki su bili iz Gradnje a neki čini mi se iz Golemog Sela. Ja ću ovu temu pisati u nastavcima, tako da svako ko želi može da me dopuni i ispravi, pomogne mi u svakom slučaju. Prvo da vidimo kako su izgledala i od čega su se sastojala ta kola, ta ljuta nemotorizovana mašina. Imamo obična kola (dvojke) i četvorke kao dodatnu opremu. Četvorki je bilo mnogo manje i uglavnom tamo gde su bolji putevi, u ravnijem delu Poljanice.
OBIČNA KOLA (DVOJKE).
To su kola isključivo od drveta i metala. Osnovni elementi su: potegljica (ruda), osovina, nadosovina (ne verujem da se zove srčanica), i točkovi. Potegljica, ili ruda (kod nas se reč ruda slabo upotrebljavala jer asocira na rudu nekog metala), to je drvena greda koja spaja osovinu sa jarmom. Jaram se podrazumeva, ali on može i da se skida sa kola, pa sam ga izostavio. Potegljica je u obliku slova Y, s tim što je ovaj centralni krak mnogo duži i on vodi prema jarmu. Jaram se kod nas često nepravilno može čuti i kao jeram, eram. Potegljica na tom prednjem kraju kod jarma, ima još jednu priključnu komponentu, paralelno priljubljenu i metalom i ekserima pričvršćenu šinu, dužine oko 20- 30 cm. Ta, kako je ja nazvah šina, može biti i drvena ako je domaćin siromašniji, i slabija je i nesigurna. Potegljica, na zadnjem kraju, sa ona dva kraka je pričvršćena za osovinu, metalnim šinama koje se obaviju oko potegljice i dobgro prikucaju, ali tako da njikako ne sme da viri ni jedan vrh eksera da ne bi povredio
stoku koja vuče. Osovina je naravno bila greda koja spaja dva točka, tačnije osovine ovih točkova. Nadosovina, neznam kako se tačno zove kod nas, je deblja i dobro obradjena greda, koja na sredini ima rupu, kroz koju se provlači osovinski klin. Ta nadosovina ima dva slupca, stubića sa strane, ukoso postavljena ka spolja, dužine oko 70- cm. Njihovu namenu ću naknadno objašnjavati. Točkovi su od drveta, nalik na one u starim filmovima, vesternima i njohovim diližansama, ili kao točkovi nekih topova izu prvog pa i drugog svetskog rata. Ti točkovi su takodje bili opšiveni obručima ili šinama od metala. Centar točka je bio sa krajevima povezan prečkama. I na točkovima, odnosno na krajevima osovina, bili su ja mislim špicevi, vrsta pločastih klinova, koja drže točkove da se ne odvoje od osovine.
E sad, kako su se vukla ta kola? Rekoh jaram, a to je naprava od drveta, fino obradjena da odgovara obliku vrata krave (ranije vola). Ima gornji i donji deo, dve paralelne grede, s tim što je ona gornja deblja i kao što rekoh fino obradjena. Sa finesama i ukrasima se moglo ići do beskraja, zavisno koliko je domaćin bio imućan. Taj jaram na sredini ima otvor - rupu za klin. Vrh potegljice se uglavi za gornju gredu, a kako i taj vrh ima rupu, tu se metne klin i tako se jaram stavlja na kola. Jaram, njegove dve grede, gornja i donja, spojene su drvenim klinovima, koji vire i gore i dole, a namena ima je da spajaju jaram, razdvajaju vratove životinja, a na njih se može okačiti i konopac, kojim se možda nešto vezuje. Jaram, tj, one dve grede, opet na krajevima imaju rupice, otvore za žegre. Kad se krave ili volovi upregnu, nakoškaju im se vratovi sa obe strane jarma, i stavi se te žegre, a to su metalni ili drveni klinovi koji se provlače izmedju gornje i donje grede jarma, i tako je stoka za vuču upregnuta. Osovinski klin služi da bi bila stabilnija kola, kao i da bi se na njih stavili i osigurali drugi "priključni" elementi. To je o osnovnim kolima, a dalje slede dodatne komponente, kuke i li vučarke, kanate ili đubrarke. Ali to ću nastaviti i ujedno ostaviti prostora nekom da nešto ispravi, doda ili dopuni. Idemo dalje...

Браво, Ацо. Започео си интересантну тему, а тек какав си светски наслов дао!! Осећам се п(р)озваним да нешто додам на основу сопственог сећања, а верујем да ће нам се придружити још неко. Не зато што очекујемо да се таква превозна средства врате у Пољаницу, него зато што је то део мукотрпног живота нашег народа у прошлости, део наше историје, ако баш хоћемо да будемо носталгични.
На почетку бих потврдио Ацину примедбу да су код нас краве биле основно "погонско" средство јер су, иако слабије, биле корисније од волова, а коњска запрега у Пољаници скоро да је непозната.
Скоро свака кућа у селу имала је предњи део кола или предњишта, а задњи (прикључни) део само по неко. То је зато што су краве једва вукле и тако смањена кола, а наши путеви нису баш погодна за "четверке", како се називао тај читав састав. Могао је да се употреби само према Врању, али ко је то, колико често и шта могао да вози за Врање или из Врања?
Кола су у стара времена израђивана искључиво од дрвета. Као дете имао сам прилику да видим кола без и једног металног дела. Касније је почело ојачавање са по неким ексером, али су точкови и даље били искључиво од дрвета и били су масивнији (што рече Аца: као на Дивљем западу) да би дуже трајали. Како су спајани дрвени делови кола? Бушене су рупе сврдловима разних димензија, па ту набијани клинови од дреновине и држало је супер, само да се не "расуши", али тај проблем се лако решавао. Када је већ почело ојачавање кола металом, прво су ојачаване дрвене осовине да би дуже трајале и поднеле више терета. Онда су на точкове, на газећу површину, стављане шине у облику обруча.
Потегљица, како се код нас зове, је руда или потега у другим крајевима Србије. Аца је баш лепо описао њен изглед и намену. Точак кола имао је три основна дела: главчину, спице и наплатке. Главчина је онај централни део кроз који пролази осовина; на њу се усађују спице или паоци (којих има око 20) а на паоке су кружно насађене наплатке или наплатци, свака на по два паока, и то тако да чине правилни круг задате величине.
Оно што Аца назива "надосовина" код нас се звало "оплен"; он није круто везан за осовину већ је прикачен јаким клином кроз средину и могао је да се заокреће и прати кривине пута. На оба краја оплена стављани су "слупци" који су држали терет и прикључене "вучарке".
Да додам само још о изради кола. У Власу је таква кола правио Владимир Стевановић звани Штипаљка, деда од "брачики" са влашког насипа. Од алата користио је секиру, теслу, ручну тестеру и сврдал. И ништа више.
Али нека даље настави Аца и још неко ко је макар видео оваква кола!