БОГОЈАВЉЕЊЕ.

Овај текст би сместили у тему Обичаји, Традиције или нешто слично, што за сада немамо, али требало би да се нађе у новој структури овог Форума, о чему се тек говори.

У Пољаници се Богојављање зове "Водице". На тај дан се ишло у цркву по светену воду. Тада се "бањаја крс" (наш изворни изговор). Ми немамо великих река или језера где би се пливало за вађење часног крста, како се то чини по већим градовима, него се та церемонија обављала у великом лонцу или котлу пуном воде. Крст би се само потапао у воду и вадио, тиме би се завршило "бањање". Ко је то радио? Угледни и заинтересовани домаћини би се окупили у цркву и лицитирали. Ко би понудио највећи износ новца, стекао би право да крст обања. А новац је, верује се, ишао за црквене потребе. Била је велика част да неко избори право и обави ову обавезу, слично осећању богатијих грађана који су ишли у хаџилук на Христов гроб.

За Водице су се кувале прве, а често и једине за ту годину, пихтије (код нас се зову без слова "х"). Једине зато што за још једне није било материјала, намирница; осим ако неко није осушио 16 ногу од једне свиње, као неки из једног суседног села. Пихтије су спремане претходног дана, на Крстовдан. Кувале су се дуго на тихој ватри, а увече касно би се изливале у каленице и по неки тањир. Зашто увече, касно? Није то само због дужине кувања сувих ногица, ушију, кости итд., него се чекало да се деца успавају, да будна не траже или не украду неку голу кост да је мало олижу, евентуално оглођу и тиме се "облаже", јер Крстовдан је увек постан дан. Али зато су деца сутрадан, на Водице, једва чекала да се изнесу стегнуте пихтије са добрим слојем масти на површини. А биле су тако укусне, поготово са врстом вруће пите коју смо звали "попареница".

Тешко да су млађи, знатно млађи од мене, разумели све ово; јер сада се живи другачије, слави дугачије, пихтије се кувају током целе године а могу да се купе и готове.

Поздрав свима, а онима који сутра славе Светога Јована - честитам славу! Чика Љуба.