Dva bratka od istoga tatka a različita prezimena!

Takvih slučajeva ima mnogo, a razlozi su uglavnom isti. Jedno vreme sam obavljao poslove matične službe u selima kod Avale, ali takvih slučajeva nema. U Poljanici je toga na pretek. Ja nosim prezime Pejković po mom čukundedi Pejku. Moj otac i stric takođe, tako mi se i deda prezivao i jedan dedin rođeni brat. Ali drugi dedin brat nosi prezime Trajković. Trajko je bio Pejkov otac, moj navrndeda. Moje komšije takođe nose različita prezimena a njihovi roditelji su rođena braća i po ocu i po majci. To su Veličkovići- Novkovići. U Drezgovici, devojačko prezime moje majke je Ilić, tako se i njen brat preziva. A njihovi roditelji su nosili prezime Rašić. Ja imam jedno moguće objašnjenje. Svi koje sam naveo, a po njima potomci nose prezime, živeli su u vremenu smene vlasti, 1878.godine, kad je Poljanica oslobođena od Turaka i pripojena Srbiji. Ove porodice koje sam naveo su se doselile na današnje lokacije. Neko nije vodio računa a i sami ljudi su nemarni. Posle ratova uved bude haosa i piše ko kako stigne od tadašnjih pisara. Ljudi Poljanice, ma koliko bili dobri i pošteni, vredni i čestiti, imaju i jednu manu. Ona se zove nemar i neodgovornost. Zatim, evidenciju rođenih, venčanih i umrlih, do 9.maja 1946. vodila je crkva po svojim parohijama. Od tog datuma, taj posao preuzima država i to je zvanično. U crkvi je i dalje moglo da se vrši krštenje, venčanje i opelo, ali samo kao običaj bez pravne snage. Država je za rođene, venčane i umrle pre 9.5.1946. i dalje koristila crkvene knjige i u njih upisivala naknadne promene. Dokumenta kao što su krštenica, venčanica i umrlica dobile su nazive Izvodi i knjige rođenih, venčanih i umrlih. Nakon 9.maja '46, uvedene su državne matične knjige. Eto, ja toliko znam. Pozdrav!

Стварно, није реткост да је код наших старих био такав хаос са презименима. Док други народи могу да по презимену прате породично стабло вековима уназад, код нас је то могло само док има живих сведока. Не знам тачно од кога смо наследили систем презимена, да у прошлости немамо стално презиме већ да се свака генерација презива по деди, али очигледно да је било тако, па имамо свакакве збрке. Мој деда Стеван презивао се Филиповић, а његов син, мој отац, био је Здравковић. Деда је рођен непосредно после ослобођења од Турака, отац у Краљевини Југославији. Како се је презивао дедин отац, то нико не зна, а питање је зашто му је и требало презиме у та турска времена? Мене за мало у школу нису уписали као Филиповић, па не би имао очево и презиме своје браће.
Отац моје супруге је био Николић, рођен 1912. године, а његов знатно млађи брат по оцу и по мајци, рођен 1922. године, презивао се Ристић. Један по деди, други по прадеди. Ето, таквих примера је било много. Зашто је било тако, можемо да нагађамо. Аца је доста рекао о томе, а ја бих додао још нешто. Код народа, као и у СПЦ, рођењу се није придавала велика важност. Слабо се славила и сама "принова" а камо ли рођендан. Није се ишло у војску нити у школу, није се вадила лична карта нити пасош, па коме је требао тачан датум рођења. У матичне књиге, када су постојале, уписивано је када се мора, накнадно, по сећању, по систему "кад се терало ђубре" и слично. Па није чудно да онај ко пријављује упис не зна ни прописно презиме кад већ не зна датум рођења.
Много поздрава свима.