БРДА И ДОЛИНЕ.

Драги Пољанчани, нисмо поштено докрајчили ни једну започету тему, па је (можда баш због тога) право време да поставимо једну нову:

Да је Пољаница брдско-планински крај, то знају већ и врапци, а за политичаре нисам баш сигуран. Живећи вековима у таквом окружењу, са много неравнина, наш народ је свој речник обогатио мноштвом израза за земљишна узвишења и удубљења. Размишљајући мало о томе, ево чега сам се сетио.

Узвишења:

- Грутка: грудва земље, најмање узвишење; нема великог значаја осим да саплете неког старца или дете; после орања, остају многе грутке које сељаци разбијају, уситњавају мотикама.
- Кртињски и бробињски куп: и ово су вештачка узвишења, мање-више већа од грутке; они први срећу се око кућа, у њиве и ливаде, а они други већином у шуми.
- Слог: степенасто узвишење на попречној међи две парцеле земље; како власник доње парцеле оре до међе и поткопава је, а власник горње парцеле међу затрпава првом браздом, испада да се при сваком орању висинска разлика повећава за дубину две бразде (математика каже: од минус један до плус један).
- Бумбале: мало, заобљено природно узвишење, једва нешто веће од кртичњака и мравињака.
- Чукаре: незнатна зараван или испупчење на некој стрмој падини, свакако веће од бумбале.
- Чука, чукар: брдо, истакнути самостални врх планине; може да има свој назив; у Пољаници су позанти локалители Душина чука, Орлова чука, Бранкова чука (гробље у Бајиндолу) Милетина чука, Куртина чука.
- Брег: узвишење које се као неко полуострво пружа према удољи над којом доминира; најпознатији је Бели брег на међи Градње и Големог Села, а од многих других да споменем Китице и Велковицу у Власу, Миљак између Ушевца и Станца, Лазину у Градњи, Баљковац, Бајиндол, Градовицу и Лабаћевицу у Големом Селу, Градиште у Мијовцу ...
-Чувик или ћувик: врх брега; може да се поистовети са чуком (чукаром).
- Деја: заобљено узвишење на висоравни или на вододелници; на пример Стрешачки деја.
- Глава: врх који доминира својом околином; у Пољаници има више локалитета са називом Остра глава, позната је Веља глава, а вероватно је и село Крушева Глава добило име по неком врху.
- Рид:гребен неког брега, обично оголео, користи се као сеоски пашњак; у сваком селу има по неколико ридова: на пример Крушоглавски рид у Градњи, Тубански рид у Студени, Логор између Власа и Драгобужда.
- Планина: једино узвишење за које сви несумњиво и неспорно знају шта значи; планине су већи комплекси земљишта, углавном богати шумом; најпознатија наша планина је Кукавица, планина је потес Грот – Облик, а по буковој шуми позната је Рождачка планина.

Поздрав свима, са брда, долина и равница.

Настављам започето јер се нико није томе супротставио.

Истина, Пољаница је добила име по некој пољани, али она нема много равница осим то неколико пољанчета и малих заравни на превојима. У суштини, она је брдско-планински крај, па је право чудо што име није добила по неком појму из широког асортимана назива за узвишења и удубљења. Она, Пољаница, препознатљива је управо по тим својим географским особинама. Ко је рођен тамо и упознао сва та брда и долине, никада их не може заборавити. Јер сваки предео, па и нашу Пољаницу, у пуном смислу и трајно обележавају не људи, који су пролазни, већ брда и долине, који су вечни: били су, има их сада и биће вечито. Док све равнице овога света личе једна на другу, брда и долине су јединствени, непоновљиви.
У претходном чланку писао сам о узвишењима, а сада мало о земљишним удубљењима.

Удубљења:

- Ступаљка: отисак нечије ноге у мокру земљу, где се скупља вода; најлепша, најдубља и са највише воде је ступаљка од папкара – коња и говедеда. Старији су причали да су за време рата пили воду из ступаљку.
- Ријотина, урвина: удубљење које направе свиње тражећи храну испод земље, а чини ми се да то раде и када нису баш гладне, из чистог задовољства или макар да заваде комшије.
- Браздица: мали, плитки каналић којим се кишница одводи да не иде на пласт сена, стог сламе, кртине на њиви или на неку зградицу.
- Бразда: већа и дубља браздица, нарочито на њиви на нагибу (у врљаку), а служи да кишницу спречи да поткопава засејано жито и односи плодни слој земље, и то тако што се вода усмерава у страну под углом од најмање 45 степени.
- Увала, увалка: мало природно удубљење на некој од заравни, а где може за неко време да се задржи мало воде.
- Долинка: плића или дубља бразготина на површини нагнуте стране брега, која у прву долину одводи воду од кишнице и отопљеног снега.
- Долина: свакако је налик на долинку, али је дужа, шира и дубља од ње; она углавном стално има воду коју одводи у неки поток (код нас назван река); долине у Пољаници раздвајају веће природне целине, махале и брегове.
- Преглабушка: превој између два суседна брега или брежуљка.
- Јендек: ров или шанац, настао природним путем или људском руком; на пример, када се вади камен из њиве или се на неком згодном месту узима земља за црепуље, за малтерисање зграда и слично, ту остаје јендек.
- Вир: може да буде вртлог на удубљеном месту реке са доста воде; али код нас је вир свако удубљење направљено за сакупљање воде, углавном за напајање стоке, а то може бити на слабом извору или ван сваког извора, када се у вир сакупи кишница па се користи док је има.
- Бара: (1)мало воде просуто у кући или испред куће („Пази да не нагазиш у туј бару!“); (2)мокра, расквашена земља на њиви и ливади, где се вода задржава нешто дуже него уоколо; (3)увала са сталном плитком водом, барском травом, шеваром, жабама и жабокречином; у Пољаници на више места имамо пределе који се називају Бара или Обарак.
- Вада: канал урађен од стране мештана, а намењен за довођење воде из потока или реке до воденице, или за заливање баштица поред дотичне реке и потока.
- Река: код нас је река сваки стални водоток, онај који углавном не пресуши од првог топлог времена; ту се мисли и на поток, јер реч поток у Пољаници није баш позната.
- Језеро: за ову реч знало се и пре изградње језера Барје, ма да Пољаница нема правих природних језера; то што су наши стари звали језером, а може да се види на ободима Пољанице (рецимо на потесу од Гоча до Копиљака), таква су језера да могу да их попију четири коња дебела.
- Топило: удубљење поред реке, површине око 5 до 10 м2 и дубине до пола метра, у које се потапало конопље ради неког дозревања којим се одваја влакно од трске.
- Омак: стрмина, провалија; ко се ту омакне, тешко да остане жив.
- Врљак: већа површина стрмог, врлог, земљишта које заправо преовлађује у Пољаници.

Колико има испупчења, толико у Пољаници има и удубљења, јер једно без другога није могуће. Од удубљења немамо вртаче, шкрапе и поноре који се виђају у крашким пределима, јер Пољаница није крашки предео. Али зато ми имамо сунотине, којих они тамо, у крашким пределима, немају и не могу да их имају.

Искрени и врли поздрави!