Тумба моје младости

Ја сам Драги Илић. Живим у Лесковцу. Порекло ми је пољаначко. Тачније - Тумба.
Задњих неколико година одлазим у Смиловић (Смиљевић?) у цркву свете Петке која се пада осмог августа. Ове година сам наговорио мог кума да кренемо да се промајемо Пољаницом. Пристао је и обишли смо Тумбу, делимично. Био сам само доле у Селу, где је била школа. Обишао сам гробље у коме је сахрањена моја родбина. Има неколико празних кућа, на њима плакате са умрлим члановима и још много туге која је обавила ово село. Приметили смо мештанина који је косио ливаду испод пута којим смо пролазили, али нисмо свраћали да се видимо с њим. Имам утисак да је то једини становник Тумбе.
Због велике суше, потоци којима Тумба обилује су били местимичне барице. Успут сам направио неколико снимака фотоапаратом, али не знам како да их поставим на овај сајт, пошто видим да у рубрици Тумба не постоји ни једна слика.
Док су били живи родитељи моје мајке лета смо проводили у Тумби. Сматрам Тумбу својим завичајем иако нисам ту рођен. Уби ме носталгија за оном Тумбом коју памтим из млађих дана. Много је света било тада, много људи, свуда си могао да видиш чобане како јуре за стоком, ратаре који обрађују њиве, косаче који спремају стоци зимницу. Денуо сам шуму са својим дедом као мали и тада нисам ни слутио колико сам срећан био.
За сваку свету Петку смо ишли у цркву, на сабор у Смиловић, јер је мајка тамо носила колач. Кренули бисмо око 3 ујутру да стигнемо на време док траје служба у цркви, а онда бисмо ручали бавили се ту сат или два, па онда назад, да не "омркнемо у шуму јербо је голема т´мнина". На том Сабору је било тушта и тма света. Света простодушног, радног, вредног, скромног, безазленог, богобојажљивог - пољаначког. Света који ми је остао у сећању, света који буди у мени носталгију за тим временима. А, сада... Тако је у целој Пољаници.
За сада толико.