DA LI SU POLJANCANI VERUJUĆI

ŠTA SE DEŠAVA SA LJUDIMA U POLJANICI

Neverovatno mi je da u Poljanici nema svestenika , neverovatno da je i taj jedan koji je bio otišao u Vranje.
Čula sam da je Crkva u Gradnj bila u planu za renoviranje i da se zastalo, jer para nema , a bilo ih je .IZVINJAVAM se ako je sve ovo neistina.
A SVE OVO,AKO JE ISTINA NAJBLAŽE REČENO JE ŽALOSNO.
Sećam se kad me je mama vodila u Crkvu Sv.Nikola i na petrovdanske sabore u dvorištu Crkve.Imam sećanja da su u lertnjim praznicima crkve za vreme liturgije bile pune , dvorišta puna što znači da su ljudi poštovali Božju kuću , a šta je ovo sad
Mnogo mi je ...neznam kako da definišem svoja osećanja ...
Da li ljudi veruju u Boga Verujem da nisu prestali da veruju ,ali da su se razočarali zbog nečeg...
Neka Bog pomogne svima

Весна, волео бих да могу да одговорим на твоје питање из наслова ове теме, али нисам у стању. Чини ми се да код нас права вера никада није заживела у пуном смислу речи. Људи верују у нешто, али то није увек онако како проповеда званична црква. Чини ми се да се више верује у чудеса, мађије, уроке, враџбине, хоџине записе и слично, него што се верује у Бога. То сигурно није од јуче, таква је наша природа, али сада су се људи посебно отуђили из разних разлога. Раније, између два светска рата и непосредно после другог светског рата, у Пољаници је било најмање три свештеника: у Големом Селу, Градњи и Власу и (чини ми се) у Смиловићу или Дреновцу. Ако ћемо поштено, другачији су тада били и наши сељаци и свештеници или сеоски пароси, који су некако успевали да одрже веру међу народом. У једном дужем периоду од преко 60 година, Пољаница је имала два свештеника у две парохије: големоселска и градњанска. Тада су службовали врсни свештеници какав је на далеко познати Божидар Божа Милошевић из Големог Села и ипак мање познати Жика из Градње. А онда је, добар низ година, остао само један, онај у Големом Селу, кога су мењали доста често, не знам зашто. Да ли сада стварно нема ни онога у Големом Селу? За то нисам чуо и не могу да верујем. Није ваљда и званична Црква дигла руке од Пољанице, после дигнутих руку од стране државе!!

Kroz prohujale godine, upoznao sam mnogo ljudi, video mnogo stvari, posetio i obišao mnoga sela, gradove, crkve i manastire. Prisustvoao mnogim krštenjima, venčanjima, sahranama, liturgijama...samo jednom se na Vaskrs pričestio. Rođen sam 27. novembra na Sv. Filipa, a kršten na sv. Nikolu 19. decembra iste godine. Imao sam čast da me krsti upravo pomenuti pokojni pop Boža, koga kasnije nisam upoznao, mada je bilo prilike. Krštenje je obaveljno u crkvi u Golemom Selu, pre par godina mi je prijatelj našao krštenicu kod izvesnog popa Ivana, koji je otišao iz Poljanice. Na sramotu nas Poljaničana, predhodno je dobio batine u Smiljeviću od tamošnjeg crkvenjaka, da mu sad ne spominjem ime.
Kao malog, dakle pre škole, majka i baba (obe sad pokojne) su me vodile u crkvu kad je sabor u nekom od naših sela. Pamtim da smo ulazili u crkvu i da je bilo mnogo naroda, palili sveće, celivali ikone, sveštenik bi nas poškropio mokrim strukom bosiljka, sećam se tadašnjeg mirisa tamjana...tada za mene sve novo i zanimljivo. Naravno, nemajući pojma od tome, sa 4 - 5 godina, da budem iskren, čekao sam da se to završi, a onda su sledile zagoretke, crvene alve, orasnice, sladoled, igračke... Tako je bilo. Zarim sledi škola, bio sam dobr đak i sve što bi me učitelj Jevta učio, ja sam to smatrao za tačnim, na žalost, i njegovo učenje i tvrdnju da vera u Boga samo praznoverje. Kući su govorili jedno, slavili smo slavu, krste, božić i Vaskrs (Veligden), ljudi su postili, valjali smo kolač, praznovali Poklade, lupali u nešto metalno i govorili oko kuće "Jeremija u polje, bež'te zmije u more...". Pravili smo ljuljaške, preskakali gomilice upaljene slame...i mnogo još toga što mi se vrti po sećanju. Nastavivši školu u Vlasu, tamo me uče da je čovek postao od čovekolikog majmuna, da je to sve priroda sama od sebe stvorila nekakvom evolucijom, tada sam prvi put i čuo za Čarlsa Darvinai njegovu teoriju. Čitao sam crkveni kalendar, bilo mi je zanimljivo, ali sam se po pitanju vere bio pogubio. Ipak, mogu da kažem i da tvrdim da nisam zaapamtio slučaj da je neko u Poljanici imao problem zbog veroispovesti i pobožnosti, niko nije kažnjavan, šikaniran i slično, dok recimo, slušao sam priče na drugim mestima da je bilo tog proganjanja, da su komunsiti posle rata u nekom mestu nosili prazan kovčeg na groblje i zakopavali ga, govoreći podozrivo kako sahranjuju Boga, kako je neko od partizana gađao krst na crkvi u mestu gde danas živim, da su ubili popa Milana Klisića, što je koliko znam jedino i tačno, za prethodno ne mogu da tvrdim. U Poljanici toga nije bilo, osim što sam negde pročitao da je probleme imao uoravo sveštenik Boža, možda i još neko, ali kasnije, od kad znam za sebe, nije bilo slučajeva. Ne zalazim u partijsku disciplinu tadašnjih pripadnika saveza komunista, mada znam komuniste koji su slavili slavu i krstili se...i da ne dužim mnogo. Mislim da se možemo pohvaliti da su bar naši stari Poljaničani bili pobožni i verujući, kako to kaže Vesna, da je tako i danas, možda malo drugačije, ali neznam nijednog ateistu iz Poljanice. BAr ne nekoga ko se javno eksponirao kao ateista.
Deda po ocu mi je bio pripadnik regularne vojske kraljevine Jugoslavije, jedno vreme bio u četnicima (ako se tako mogu nazvati tada regularene formacije, zatečeni voljnici - seljaci) a potom, neznam tačno kada, prešao u partizane. Već u avgustu 1945, 8. 8. umro je ispred kuće u nepto više od 23. godine. Na sebi je imao neku ranu, ubodnu, koja ga je bolela a zvanično piše da je umro od zapaljenja pluća. Smrt ga je snašla dok je okretao vejalicu nakon vršidbe, pao i preminuo. Deda po majci, takođe redovan vojnik, zarobljen je od Bugara i interniran u Bugarsku. Nekako je odtuda izbegao i peške se vratio u Poljanicu, gde je pristupio nekoj partizanskoj jedinici, verovatno mobilisan prisilno. Sećam se da su mi pričali kako je govorio "partiju volim ali Bogu se molim" i da je bio isključivan iz partije. Umro je u 47-oj godini, sahranjen bez popa, bez krsta sa piramidom, uz počasti partijskih drugova. Palili su mu sveće ali opelo nije održano već kasnije parastos. To je sve što sam čuo od starijih i našao u dokumentaciji.
Nakon Titove smrti, tri godine kasnije, bio sam treća godina srednje škole, grupa mojih drugova počinje da mi priča drugu priču o partizanskom pokretu, pa se tajno sastajemo u jednoj beogradskoj kafani slavimo srpsku Novu godinu. Tada sam prvi put čuo četničke pesme...i tako dalje, da ne ispadne kako pričam svoju biografiju, iako tako ispade. Rešavam svoje dileme tako što u 32-oj godini uzimam i čitam Bibliju, celu, slovo po slovo, stranicu po stranicu. Tu mi se nekako otvaraju neki sopstveni vidici, prestajem da psujem Boga i u šali, mnoge stvari mi postaju razumljive a mnoge nerazumljive. Da ne ispadne da sad ovde propovedam, ovako stoje stvari, i biću što kraći: Mnoge stvari prema toj Bibliji Bog od nas ne traži ili bar ne na takav način, čine dosta toga mnogi vernici pa i sveštenici, oni koji su zli i puni mržnje i samoživosti slave slavu i idu u crkvu, krštavaju decu...o na drugoj strani psuju Boga, kradu, svedoče lažno, srebroljubljivi su, sveštenici komercalizuju verske obrede. Neko pozove popa da obavi opelo pokojniku, ovaj naplati 5000 ili više, i onaj ko ga je pozvao, psuje ga i govori kako mu je puno uzeo za pola sata. Neznam zašto ga je onda i zvao. Narod ide na zadušnice, živim preko put groblja pa vidim, nosi sve i svašta, mnogo toga, kao da će mrtvi stvarno da jedu i piju. Nakon sahrana se prave daće - podušja, strašno je videti kako ljudi tada jedu i piju, kao da se takmiče, bez obzora da li je stariji pokojnik ili neko mlađi. Daće se održavaju i po kafanama, slave se slave takođe u njima...sve gubi smisao.
Dakle, moguće je da je naš narod u Poljanici pomalo razočaran pa je zapustio crkve, jer kako vernici, tako i sveštenici treba da vode računa o crkvama. Nesreća je što u Poljanici ima mnogo više sahrana nego rođenja i venčanja, popovi uzimaju prihod a za crkve ne daju ništa. Čak sam čuo da i u Vlasu pop prodaje grobna mesta a nigde ne prikazuje gde ide toliki prihod. Dakle, treba se obratiti nadležnom crkvenom starešini, episkopu ili vladiki, da o tome povedu računa. Crkva je odvojena od države i to moraju uraditi samo vernici preko svojih crkvenih odbora, nema tu mnogo pametovanja, treba postaviti normalnog sveštenika, a goblj dati na upravljanje mesnim zajednicama, koje će doneti odluke o naknadi za održavanje i čišćenje groblja, a što se tiče crkvi, neka sveštenici deo prihoda odvoje i za to, njihove starešine mogu lako preko crkvenih knjiga da utvrde koliko je opele održano, zna se otprilike koliko se uzme od osvećenja vode pred praznik ili krsnu slavu, treba i sveštenici da žive od nečega, ali ne da se bogate i voze skupocene automibile, i da se bave drugim, privatnim biznisom. Zna se ona stara, jače selo od svatova, pa neka povede brigu i o popovima. Zidane crkve će možda i opstati, one koje su od drveta i blata, na žalost, prepuštene su same sebi, jer tamo gde se nalaze nema više ni naroda, nema ljudi. Ali zato crkve u Golemom Selu, Vlasu, Drenovcu, Gradnji, mogu i moraju da se adaptiraju i održavaju. Pa i crkva u Smiljeviću...za ostale, na žalost, teško da ima spasa.
Hvala na strpljenju i što sam možda odlutao od teme, smatram da su Poljaničani pobožni, samo su previše razočarani i melanholični, a razloge same već naveo. Pozdrav svima!

CIKA LJUBO NEŽELIM DA POMISLIM DA JE IKO DIGAO RUKE OD POLJANICE, ALI ISTO TAKO ,ONO STO SE DESAVA NAGOVESTAVA TU SUROVU REALNOST, MADA IPAK I PORED TAKVE STVARNOSTI VERUJEM DA JE SAMO NEKAKVO ZATISJE PRED BURU, A TU BURU MOGU DA DONESU POVRATNICI I POTOMCI .
ACO POTPUNO SE SLAŽEM S TOBOM U DELU TEKSTA GDE PIŠEŠ DA O CRKVAMA TREBA DA BRINU I VERNICI I SVEŠTENICI.
NAŽALOST , MISLIM DA PRAVOSLAVNI SRBI PA TAKO I NAŠI POLJANČANI DAJU SEBI ZA PRAVO DA VIDE PONAŠANJE SVEŠTENIKA ALI NE I SVOJE.
MOJI POLJANČANI SU VERUJEM PRE SVEGA RAZOČARANI JER IMAJU UTISAK DA SU OSTALI SAMI ,O STARELI , IZNEMOGLI SA OSEČANJEM BESPOMOĆNOSTI ŠTO PREKO POTREBNO ZAHTEVA DUHOVNU PODRŠKU CRKVE , SVEŠTENSTVA .MISLIM DA VRANJSKA EPARHIJA TREBA DA POKRENE SVOJE SVEŠTENSTVO U SELA . DA BUDU UPORNI U SVOJIM PROPOVEDIMA ŠTO JE SIGURNA SAM IZUZETAN NAPOR , JER STARIJI SRBI VIŠE POŠTUJU TRADICIJU , A POLJANICA JE IPAK PUNA STARIJIH SRBA PRAVOSLAVACA.UBEĐENA SAM DA BI NEUMORNA UPORNOST SVEŠTENSTVA VRATILO NADU POLJANČANIMA I POVRATILO POLJULJANU VERU.
SREĆNI NAM BILI NAREDNI DANI

У прилог сумње у правоверност Пољанчана иде и податак да су на Велики петак, када се не игра и не пева, организовали игранку у Големом Селу. То је велика брука!

Tako je čika LJUBO, na Veliki petak se ne veseli, ali to je već nedostatak osnovnog znanja o hrišćanstvu, sa jedne strane, što im se ne može zameriti, jer neznanje ima neko opravdanje, više su krivi oni koji to znaju, koji žive tamo a nisu to predočili. Crkve su uglavnom zatvorene, ne održavju se liturgije pa nema ko ni da obavesti vernike...pod uslovom da vernici odu na te liturgije. Dakle, krivica je u svima, mi ne možemo iticati na ponašanje vernika, ali na očuvanje crkvi, kao verskih i istorijskih obeležja, moramo, to nam je ljudska dužnost, naravno i hrišćanska.POZDRAV!

DAKLE , VELIKI PETAK I ŽURKA .Da, pročitah na stranici republika poljanica .Novica laborant je oglasio žurku koja je bila humanitarnog karaktera .Neka im Bog oprosti, jer verujem da organizatori žurke nisu znali , aimli su plemeniti cilj.

Iz Ćosinog odgovora na temu ,,Od koga zavisi budućnost poljanice,, razumela sam da postoji material za obnovu Crkve u Gradnji…DIVNOOOOOOOO. Zaista sam oduševljena…uskoro ću decu moci da dovedem u Crkvu bez smišljanja odgovora na pitanja tipa “Da li ljudi dolaze u ovu Crkvu”…mnogo sam srećna . OvA informacija o sanaciji Crkve govori da su Poljančani puni nade i da nisu, hvala Bogu, zaboravljeni .
Evo , to je to , netreba ostaviti mesta za dezinformacije . Do mene je došla informacija da je bilo para za renoviranje Crkve u Gradnji , ali onda odjednom više ih nije bilo zbog čega se I stalo .ALI , hvala Bogu bila je dezinformacija. Važna , životno bitna dešavanja nesmeju da imaju prazninu ispunjenu varjantom “ČULA-O “ . Zato …možda treba I u tom pravcu razmišljati … predpostavljam nije jednostavno napraviti efikasan I precizan protok informacija u selima poput sela u Poljanici iz velikog broja povezanih razloga , ali opet prava, dobra I vazna informacija nekako ipak se probije do onih kojima je značajna. ono što je vezano sa I oko Crkve je izuzetno bitno za život svakog verujućeg čoveka, a pogotovu ljudi koji su ostali da žive u mestima poput našeg.
Čoso hvala …eto I to je jedan od rezultata rada koji su ljudi prepoznali I zbog čega si dobio opet poverenje .
Hristos voskredse , dragi moji poljančani gde god bili

Ups , zaboravih ...danas sam pričala sa mojim rodjacima i od njih čula da su Crkve u Golemom selu i Vlasu bile prepune na vaskršnjoj Liturgiji
još jednom HRISTOS VOSKRESE zdravlje, veru , ljubav , nadu svima donese

Ja mislim da problem leži u mogućnosti bogopoznanja, jer ljudi nisu zainteresovani da spoznaju Boga. Baš kao što je rečeno: na Veliki petak kada je Gospod naš Isus Hrist razapet, u selima se organizuju žurke. Tu možemo kriviti ponajviše sveštenike i crkvu koji se ne interesuju za verujući narod, ali takođe se može nešto prozboriti i o narodu koji ne želi da se nauči veri. Boga nikako ne smemo kriviti, jer je on nama dao svoje pisano otkrivenje - Sveto pismo, i svako može da ga uzme i čita, to je dostupna knjiga svima i na razumljivom jeziku.

Mnogi pomenuti običaji su uvedeni iz pra-slovenske religije. Oni u dobroj meri ruše hrišćanske osnove, ali gotovo da ih nije moguće iskoreniti. To nije toliko ni važno ako se narod okrene Bogu.