БЕШЕ УСКРС, НЕКАДАШЊИ ВЕЛИГДЕН.

Прође још један Ускрс. Ове године нисам био у селу у то време, па не знам тачно како је Ускрс обележен. Али знам како је било пре пар година: црква углавном затворена, звоно се не оглашава, нема богослужења, јако мало људи долази у цркву. Ако је било другачије ове године, нека нам то неко објасни.
А док се овај празник звао Велигден, у време мојег детињсатва, све је било другачије. Постили смо свих седам недеља и радосно чекали тај дан. Спремали смо нове опанке од нештављене свињске коже, мајка би нам оплела нове џемпериће, некоме би се сашиле и нове чешире. Офарбали би јаја у љуске од кромид и корен траве зване броћ. Тога дана, или дан раније, купање је било обавезно, што нама деци (зачудо) није падало тешко. Па када се сви лепо обучемо, ставимо по једено офарбано јаје у џеп, постројимо се испред куће по старешинству и свечано кренемо кроз село ка цркви и све се окрећемо да видимо има ли кога да нас примети тако накићене. Црква је пуна света, свештеник врши службу, старији се моле Богу а деца једва чекају да шмугну напоље па да се "кљоцају" јајима. То кљоцање је било нека врста такмичења, без узимања јајета од губитника, мада су неки волели да напуне своје џепове туђим јајцима, па су се служили разним триковима како би њихово јаје било најјаче или би (чак) набавили дрвено јаје! Свашта се радило!
У црквеном дворишту, у оближњим воћњацима, па и у шумарку испод Велковице пуно народа и коња из Власа и околних села која немају своју цркву. Одвезују се бачалци, ваде се погаче, банице, печење, ракија и вино. Ту се руча, старији седе на неко ћилимче, а дечурлија нешто прогута и трк на плато испред цркве јер почиње циганска музика и игранка. Игра се до касно увече у неколико ора са исто толико циганских оркестара, збијају се шале и праве ситни несташлуци. Јер шта би још могло? Могле су да се купе алваџијске бомбоне на комад и неки мањи украс за девојчице. Нема пиво, нема пљескавице, нема музике на струју нити певаљке у кусаћу.
Како је народ некада био глуп и затуцан, зар не?!