К О Н О П Љ Е.

Мислим да је женама у Пољаници најтеже било да прерађује кучина у пртену пређу. Било је напорно и отровно. Ево како се то радило, укратко, ако може укратко. За кучина и пртену пређу потребно је конопље. Конопље је гајила скоро свака кућа у Пољаници. Сејало се у рано пролеће обично близу реке, на бољем и заравнатом земљишту. Први, од многих проблема, је како сачувати засејано семе да га не поједу кокошке, врапци и друге птице, јер је било баш примамљиво, личило је на семе хељде или проса, али крупније. Стављана су на засејану парцелу разна страшила и плашила, нека угинула или утепана птица, али није било од велике помоћи па је морао да се умеша човек. И ко није био за други посао, а то смо ми - деца, морао је да плаши и растерује птице на конопљишту; а време је знало да буде тако влажно и прохладно, па се ложила ватра и вршила смена "чувара" као на стражи.
Када конопље никне, израсте доста брзо и формира стабљике без грана висине око 2 метра, са дрвенастим шупљим језгром и влакнастом кором (омотачем). Почетком лета, конопље процвета, а када почне да зри уочавају се две врсте стабљика: белојка и семењајка. Белојка је мушка биљка, даје само прашнике и сазрева, почиње да се суши, убрзо након што прецвета; тада се бере, (пробира), чупањем из корена, везује у танке снопове и оставља да се суши. Семењајка већ има формирано семе на малим гранчицама при врху стабла, па тако проређена наставља да дозрева још око месец дана. Онда се и она чупа, везује у снопове као и белојка и после краћег сушења отреса (омлати) јој се семе.
Ту се завршава берба и следи потапање (топење) снопова конопља. За то је служило "топило", плитки базен димензија око 2 са 3 метра, поред саме реке. Свака кућа имала је своје топило. Ту би се послагало снопље конопља, оптеретило (покрило) речним каменом да не исплива, и налило водом да снопље огрезне. Тако би остало отприлике месец дана, док у неком процесу не дође до одвајања коре (влакана) од средине стабљике. Тада се снопље вади из воде и суши за даљу прераду.
Да би се биљна влакна одвојила од дрвенастог стабла конопље, било је потребно млатење или "чукање" кучина, на направи за коју мислим да се звала "трлица". Имала је два дела, и то један на постољу сличном ономе за сечење дрва (звали су га магаре) са издубљеном гредицом одозго, а други део је био у облику дрвеног мача. У онај први део стављало се по мало стабљика конопља, па се оним другим делом млатило по крајевима стабљика да се одвоје влакна. Онда би се руком ухватило за један очукани крај, па се отресањем средњи део стабљика ослободо разлабављених дрвенастих цевчица, (звали смо их треске) које су касније коришћене за потпалу ватре или за краткотрајно осветљење просторије, уместо свеће, јер свеће су тада коришћене само - зна се за шта. После грубог одвајања кучине од средишње цевчице, настављало се чукање док се влакна конопља не уситне у фину структуру. При томе је настајао пуздер или паздер, а то је гомила мешавине ситних дрвенастих делова и ситних делова, отпадака кучине. На томе су радо легали и спавали домаћи пси (зато се говорило "лега као куче у пуздер"). Чукање можда није најтежи, али је најштетнији део посла, јер се је дизала отровна (сада кажу опојна) прашина од које није било заштите, па су се жене увек после тога посла жалиле на главобољу и малаксалост.
После чукања, следило је "гребање" кучина. То се радило код куће, на крупним, оштрим шиљцима које су звали гребен. И ту је било доста отровне и штетне прашине. Гребањем се одстрањивао сваки остатак дрвенастог дела биљке, а влакна кучине се обликовала у фино "повесмо".
Повесмо кучине се везивало за кудељу у облику буздована шестоперца, па се од њега испредала нит, пртени конац. У току предења, жене су се често служиле и устима (да расправе или да овлаже кучина), па се додатно тровале штетним материјама.
Остаје само да се од конца изатка пртена тканина, а од ње да се сашије пртена кошуља. Просто као пасуљ. Ко је све ово некада видео њему је све јасно, а ко до сада није - тешко да ће имати прилику.
Поздрав од Чика Љубе!

Аца БПУ ме подсети да није сасвим престала производња конопље. У праву је! Само се више не сеје по селима Пољанице, него у градским двориштима и селима близу великих градова. И не зове се конопље него канабис. Не служи за ткање, него за пушење. Њему је главна особина оно што је код домаће конопље била споредна и штетна - опијање. А производња се одржава упркос забране од стране државе; домаће конопље нико не би сејао да му платиш. То су разлике!

П.С. Ову биљку некад именујем као конопље а други пут као конопља. Сматрајмо да је то исто.

Naprvio sam grešku pa je jedna poruka sa ovim naslovom prazna. Konačno mi je neko detaljno objasnio kako se pravilo to prteno platno. Nešto sam i čitao o eksploataciji lana, ali laneno platno je mnogo finijeg materijala od prtenog. Nisam nosio nikada ali vidjao sam prtene košulje i drugu odeću. Moja baba po majci, Mileva, što se bila preudala za Stanka bakalina iz Vlasa, pokušala je da mi objasni taj postupak prizvodnje prtenog platna ali je nisam najbolje razumeo. U mom selu, Uševcu, kada se predje gornji most na Veternici kod škole, nalazi se mesto koje i danas zovu Topila. Zapamtio sam te bazene kako ih čika Ljuba jasno opisuje, kao dete sam se igrao u njima, kad smo se kao deca igrali rata, služile su kao neka vrsta grudobrana. Tada pojma nisam imao čemu su ti bazeni služili. Tu, iznad tih topila, nalazila se vodenica na jazu (vadi), od koje danas nema ni jednog jedinog kamenčića. Kao da ta zgrada nikada nije postojala, a u njoj se mlelo žito koje je prehranjivalo moje pretke. Eto kako se odužujemo onome što nase je lebom hranilo. Kraj te vodenice, čije čeketanje točka često u snovima čujem, i pored tih topila, nalazila se pogolema livada koje danas jednostavno nema. Pola je reka odnela a pola su zauzeli moji Uševčani koji se večito trve oko zemlje, znaju ili neznaju da će u nju kad - tad
završiti.Tog prelepog krajolika, kraj koga su uvek pevale ptice, stapajući svoj poj sa žuborom reke i čeketanjem vodeničkog kola - odavno nema više. Sada je tu neka kuća u kojoj se stalno neki skandali dogadjaju, kao da to više nije ono moje selo. Hvala čika Ljubi još jednom na pojašnjenju, Sada i to znam.