БОЛБОНЕ КОД ЧАТИЛЕ.

Болбоне су исто што и бомбоне, само на пољаначки начин. Пре Другог светског рата мислим да нису могле да се купе у пољаначке дућане, могле су да се нађу само на соборе, оне алваџијске брашњиве бомбоне. После рата, било је бомбона које су се продавале на комад или на меру па замотане у новинску хартију. Сећам се да је постојао "505 са цртом" и "плави 9". Али су бомбоне били прави луксуз за многе у Пољаници.
Једног лета из Београда је дошла на одмор једна жена пореклом из Власа које је напустила тек неку годину раније. Свратила је у Тилину продавницу (држао је Тила из Станца, кога су деца звали Чатило) у центру села. Већ са врата је запитала: "Је ли, имаш ли болбоне". Хтела је да звучи учено, али није научила да треба да каже "бомбоне". А пошто се код нас речи наглашавају на задњи слог, она је применила књижевну варијанту и "болбоне" изговорила са дугим нагласком на прво "о". Било је смешно и жалосно, као увек када жаба имитира коња. Али, шта је после било. Чатила је имао бомбоне и то неколико врста, па питао које хоће. Она није хтела ни једне, само је хтела да провери, јер "Тога има пуно по Београду". Сада, када су присутни сазнали одакле долази, окренула се и отишла својим путем.