Godisnja doba: zima

Kazu kako se klima promenila i "nista vise nije kao i ranije," uz ono obavezno "kakvi ljudi, takva i priroda." Ja ovu zadnju izjavu necu komentarisati. Zelim se vratiti u ono vreme dok su se godisnja doba razlikovala jedno od drugog i bila "kao iz knjige."
Posto sam ja dete zime, pocecu od nje:
Bilo je onda snega do krova, u bukvalnom smislu te reci. Ustanu mestani ujutru i ne mogu otici poradi sebe, kako bi se izrazio moj stric, dok ne rasciste sneg ispred ulaznih vrata i proprte tunel do klozeta. Osecala sam se poput krtice u tim belim tunelima koji su vodili do supe, stale, kokosinjca i ostalih potrepstina. Prozorska stakla su redovno bila okicena prelepim, cipkastim slikama koje je mraz osmislio. Sobe, osim kuhinje, su bile toliko hladne, da su nam nosevi, koji su virili ispod prekrivaca, bili crveni i otupeli na dodir. Ustajali smo neverovatnom brzinom, a jos brze odlazili u kuhinji koja je mirisala na sagorelo drvo i dorucak koji je krckao na sporetu.
Ne secam se kad su moji roditelji "doveli" vodu, nije to ni bitno za ovo pripovedanje. Pre tog vremena je vise domacinstava uzimalo vode sa bunara na pijaci. Zene su je izvlacile kofom vezanom konopcem, nosile svojoj kuci i koristile po potrebi. Voda se onda upotrebljavala stedljivo i sa pamecu. Bila je to takozvana "ziva" voda, mada ja kao dete nisam razumela sta to znaci. Mislim da je ova danasnja voda poluziva, valjda po onoj: kakvi ljudi, takva i voda.
Na toj istoj pijaci, nedaleko od seoskog bunara su ta ista domacinstva imala sklonista za krompire. Ne secam se vise kako su te rupe nazivali, znam samo da su bile duboke, odevene slamom u kojoj se prezimljavao krompir. Opet je bio zenski posao ocistiti sneg i uzeti potrebnu kolicinu krompira za kuvanje obroka.
Zime su bile duge i hladne. Poljanica bi onda stvarno bila prepustena samoj sebi, jer je bilo dana kad autobus nije uspevao doci do nje. Secam se da smo vise puta morali ispred Drenovca napustiti vozilo, koje jednostavno nije uspevalo savladati visoki uspon i pesice prelazili preostali deo puta do Vranja. Jedne zime su mom ocu, iako je imao kapu na glavi, toliko promrzle usi, da je danima "gulio kozu" (njegova izjava), a dugo nije znao hoce li se njegovi nozni prsti ponovo oporaviti i normalno funkcionisati.
Bilo je naravno i sportskih aktivnosti. Moj deda, ciji je hobi bilo stolarstvo, bi nama deci od propale kace napravio skije ili neku vrstu sanki, a mi smo pokusavali "iz cuga savladati" strminu. Onda sam imala osecaj da sam brza od vetra i bila ponosna ako bih uspravno sisla u dolinu. Poderana odeca je bila obavezan kraj skijama, koje su neslavno zavrsavale na lomaci, kao da su one za to krive. Nismo se usudjivali protivureciti, bili smo presrecni ako bi samo one bile kaznjavane. Osim toga imali smo dedu, a on vise neupotrebljivih kaca.
Moja najlepsa secanja na poljanacke zime pripadaju Bozicnim praznicima. Onda bi svi unuci spavali kod babe i dede, naravno u kuhinji, da se ne smrznu, a posto je bilo samo dva kreveta, ostali bi noc proveli na podu i ragozi (pravi Poljancani znaju sta je to) Deda nas je iz miloste nazivao svojim prasicima, a nasa postelja je i nalicila oboru. Pre odlaska na spavanje se palio Badnjak. Mi bi sa babom stajali oko vatre, a deda uneo veliku hrastovu granu sa recima "Hristos se rodi." Baba se krstila, mrmljajuci valjda "jes i da bude" ili tako nekako. Deda bi blagosiljao sve oko sebe: decu, ljude, zivotinje, useve, drvece, zemlju koja nas hrani, kucu , vodu... A onda bi Badnjak bacao u vatru, dok su varnice prstale po citavoj prostoriji. Danas se pitam kako niko od nas nije dobio opekotine ali valjda je to bila bozicna carolija.
Badnjak je morao progoreti, tj. biti prepolovljen gorenjem. U praskozorje, pre izlaska sunca, deda je od njegovih ostataka i nedogorelih grancica pravio krstove, vezujuci ih crvenim koncem, kiteci ih bosiljkom. Baba bi ispekla okrugli hleb i dala nam bocicu crvenog vina. Deda bi, sa onim ko je hteo, isao od stale do stale, od drveta do drveta, od jednog polja do drugog blagosiljajuci sve usputno. Krstice je s vremena na vreme zabadao i prolivao po koju kap vina. Polje sa koga je ubrana psenica je imala par nepoznjevenih, zavezanih strukova. Njima se deda takodje zahvaljivao na blagodatnom rodu, hlebom bi napravio nekoliko krugova u snegu i pustao ga niz visoravan recima kojih se vise ne secam.
Dragi Poljancani, prepustam vasem secanju da dopunite moje pripovedanje ili ispravite netacne podatke.
Srdacan pozdrav
Gordana

Lepo je, prelepo, ovo što je Gordana opisala. Nove generacije o tome mogu da čitaju, nadam se da će bar čitajući o tome osetiti te naše nezaboravne dečje radosti. Zime jesu bile vrlo hladne, i ja ih se sećam. Ipak su u Vlasu bile hladnije nego, recimo u susednom Uševcu. Mislim da je razlika zbog geografskog položaja, Vlase ima više brisanog prostora, bliže je hladnoj Kukavici planini a i ima više voda, relativno blizu su ušća Stanačke i Trstenske reke u Veternicu. Zime jesu bile hladne kao i sada, ali proleća danas kasne i leta su čini mi se kraća i varljiva. Svakako hvala Gordani na divnom opisu Božićnih običaja, baš tako je bilo. Molio bih nekoga da napiše šta su to bile "gostinke", ja nemam toliko vremena a predivna je tema. Iskreno, mislim da neki to bolje znaju od mene. Hvala i pozdrav SVIMA!