Nekadasnje gostinke

Starije zene se rado secaju svog detinjstva, kazu "onda je sve bilo bolje, lepse i jednostavnije." Volela sam slusati njihova pripovedanja, pa sam koristila svaku priliku za zapitkivanje i prosiravanje mog skucenog znanja. Tako sam cula i za gostinke.
Moja majka mi zivahno prica o tim dogadjajima. Vreme posle Bozica, dakle oni hladni, zimski dani, koje sam skorije opisala, su bili dani gostovanja. Taj period je u narodu poznat kao Mesnice i traje oko 6 nedelja. Sva zenska celjad do udaje su vodjena na gostovanje kod blizih i daljih rodjaka. Jednu bi gostinku dovodili, menjali je za drugu i tako u krug. One su isle od ujaka do strica, od tece do dede , pa opet ispocetka. Cilj ovog rituala je bio "mesanje" i zblizavanje clanova porodice, odrzavanje kontakta i cuvanje porodicne tradicije.
Bili su to veseli dani. Gostinke su gostovale po jednu nedelju, a za to vreme se jelo i pilo u izobilju. Onako kako i prilici u gostima. One su naravno morale i pomagati oko kucnih poslova, jer gostovanje nije znacilo samo lezanje. Iz postovanja prema glavi porodice morale su ih uvece izuvati, "da na musku glavu sobujev svinjski opanci", ali mi majka nije mogla objasniti zbog cega.
Gostovanje nije sluzilo gledanju, niti trazenju buduceg supruga.
Nadam se da ce ovo kratko pripovedanje bar malo pomoci ocuvanju stare tradicije. Tek da se ne zaboravi.
Iskren pozdrav svim Poljancanima
Gordana

Опет је Гордана пронашла једну интересантну тему из нашег краја, па морам да додам још нешто у вези тога, онако како се ја сећам.
Чини ми се да су "гостинке" могле да буду и младе снашке, а не само (одрасле) девојке. Снашке су биле гостинке углавном код родитеља, ту је било најбезбедније, разумете већ. А девојке нису ишле у госте (само) ради налажења будућег животног сапутника, али се то подразумевало, био је један од циљева. Наравно, нису оне ништа тражиле, али су ишле на сеоске игранке са својим домаћинима управо ради тога да буду запажене. О сеоским кућним игранкама, које су оранизоване баш у време "месница" могло би такође да се нешто напише када дође на ред.
Код наше куће, док сам био мали, као гостинке су довођене, појединачно, обе мајкине млађе сестре стасале за удају. Додуше, нису се баш удале како су се надале: једна је отишла у Тумбу а друга високо у Студену. Биле су нам гостинке и очеве сестричине, биле су две Раде и једна Софија.
По гостинку су домаћини морали да оду свечано, са ракију и погачу, и лично је доведу. Нисам сигуран да ли су морали и да је одведу назад; веровано јесу, ако је не "намавав" или "пропудив" пре времена, али то се ретко дешавало.
У време месница и гостинки организовале су се "предељке" и "седељке". Предељке се другде зову прела, а седељке села, са дугим акцентом на "е" или посела. Ноћи су дуге, с`н неће на очи због љубавни и други јади, па се време користи да се испреде сва спремљена вуна, можда и кучина. Ако нема шта да се преде, има да се оплете неки џемпер или чарапе. Могло би и да се тка (ткаје) на разбоју ако има припремљена основа, јер у то време обично не може да се "снове" ако је напољу снег или блато.
Ето, децо, то је неко моје сећање на период гостинки, уз мало дораде, ако се не љутите. (Да, гостинке су морале да целивају руку старијем, а он би говорио "прости, прости" али се не би отимао). Простите и ви!
Чика Љуба.

Hvala cika Ljubi na dopunjavanju secanja o gostinkama. Mama je tvrdila kako se onda nije gledalo ali ja joj to nekako nisam mogla verovati. Bilo je nesto u njenom glasu sto me sprecavalo u tome. Ona valjda nije htela pokvariti sliku o ondasnjim devojkama i njihovom postenju...
Necu ceprkati po tudjim moralnim shvatanjima.
Kao mala devojcica sam i ja bila u gostima, ali mi je u secanju ostala ceznja za mojim najrodjenijim, a Mijavce ili Mijakovce mi je bilo na kraju sveta. Bila sam presrecna kad je deda dosao po mene.
Zato se radije secam procki i rituala vezanih za njih. Deca su sa nestrpljenjem ocekivala zalazak sunca i spustanje mraka. Izmedju stale i dedine kuce smo postavilljali kupove slame, ostavljajuci nekoliko metara izmedju. Posle prvog mraka smo palili slamu, preskakali preko plamenova i izgovarali nesto o zdravlju i snazi. Reci se ne secam vise, mi smo ih ponavljali za dedom, pa mi zato i nisu ostale u secanju. Posle dogorevanja slame mazali smo lica pepelom, sakrivali lica od bolesti i zla.
A onda smo sedali za raskosno postavljenim stolom, koji se skoro raspadao pod pritiskom tolike kolicine hrane. Nema toga sto baba nije postavila na njemu. Ispod stola je stavljala pokriveno ogledalo, nekuvano zito, pirinac, secer, so i Bog zna sta jos. Deda bi oljustio tvrdo kuvano jaje, vezao ga kanapom i drzao poluvisoko, tik iznad nasih glava. Svakom detetu bi dao psece ime i zamahivao jajetom ispred nasih usta. Mi smo lajali glasno, pokusavajuci zagristi u jaje. Ruke nismo smeli koristiti. Mogu zamisliti kako je bilo gledati nas. Igra je trajala sve dok ne uspemo pojesti proganjano jaje. Pas pobednik bi bio nakratko slavljen, a onda bi se gozba nastavila.
Vece je zavrsavalo spavanjem na slavnoj ragozi, samo smo ovog puta bili dedini kucici.
Iskren pozdrav
Gordana