POLJANICA LEPOTICA

Danas sam izvestan deo dana proveo gledajući slike iz Poljanice, njih 212.komada, sa Poljanica - srce Vranja. Nije mi jasno gde su mi bile oči onih dana kada sam se selio iz Poljanice, kada sam leti ili zimi, kao i za praznike odlazio u rodni kraj. Ja danas živim u prigradakom naselju kod Beograda, ispod Avale, ne bih da to potcenjujem, ali Poljanica je svojstvena, jedinstvena, neobično i čarobno lepa.Mislim da je greota što smo je napustili, ma koliko da smo to morali. Ranije je moralo da bar jedan od tri brata ili četvoro njih, ode u grad, ali drugi su ostajali, ili od dva jedan ostane da se ognješte ne ugasi. A onda, neka mi sve dame oproste, medju njima su moje tetke, strine, ujne, sestre od ujaka i stričeva...dolazi do onog; "a što ne bi i mi otišli, u gradu je lepše, ima svega, svetla, trgovina...što da ostanemo na ovoj zemlji i mučimo se"... I tu počinje propast. Onda je možda i bilo, ali danas nema mesta u gradovima za sve, kasne plate, gase se firme i fabrike, sve se plaća, nema onih benificija i olakšica kao pre, školovanje se plaća, posao se teško nalazi a vrlo lako gubi, vreba kriminal, kocka, narkomanija, prevare... U gradove. a naročito u Beograd i famoznu okolinu, dolazi sve i svašta, da ne kažem s koca i konopca, sa raznih strana, izbeglice, azilanti, razočarani, ljudi koji su ni krivi ni dužni izgubili sve negde u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu...neki izgubili najdraže. Pre se delili stanovi, firme radile i gradile, a ko sad da navaša tolike stanove? Nego da se vratim na Poljanicu. Gledam one lepe predele, živu prirodu, prostranstva, voćnjake u cvatu, predivne šume i livade pune cveća...lepota, pa mi suze potekoše. Živa sam duša, svako može da se rasplače. Očigledno da država nije vodila računa o tome. A i sami ljudi su takvi. Svi bi da im dete bude doktor, službenik, trgovac, što da ne i ministar, šef, direktor... Ko će bre ljudi da proizvodi hranu? Pre neki dan se vozam Beogradom, rojevi ljudi i automobila, stanovi, zgrade i soliteri kao košnice...pitam se ko će sve to da nahrani, odakle toliko goriva, skupih automobila, a zemlja u krizi. Da li mi to silujemo prirodu koju nam je Bog dao da je volimo i čuvamo? A prelepu Poljanicu, Gružu, Lepenicu, Levač...ostavljamo. Ali, ne lezi vraže, moja, a i mnogih druhih predviđanja se ostvaruju. Ljudi sve više počinju da žale za rodnim krajem, slušaju zavičajne pesme, neki se vraćaju ili sve češće posećuju rodni kraj. Deca rastu, stanovi postaju tesni iako deca možda nisu besna, ima i gde jesu. Stari postaju dosadni, gunđaju, kukaju na rasipništvo mladih. Mladi postaju nervozni, brakovi se razvode zbog starijih, izmedju ostalog, to je činjenica, zašto ćutati pred tim. Braća se ne podnose, svadjaju se, žene se iz raazličitih sredina, kako da se sve to uklopi. Vreme velikih porodica je izgleda prošlost, bolje se slažu sinovi i očevi kada se što manje viđaju. Gradovi i stanovi tesni, kuće skupe da se grade...a u Poljanici mesta i svega na pretek. Ali fali mnogo toga. Najviše fali ono čega po gradovima ima napretek. Uličnih svetla, naprimer, u gradovima, napretek i više nego što treba, u selima ih uopšte nema. A naš čovek izmislio struju. Toliko vodopada a malo hidrocentrala, kažu skupa struja, što mi nikako ne ide u glavu. U gradu, recimo predgradju Beograda, jednu ulicu asfaltiraju pet puta za godinu dana, u selima nema ni običnih kolskih puteva. U prodavnicama se roba kvari, po gradovima, nema narod toliko para da sve kupi, u selima nema šta da se kupi. Svake godine gledam na tv Tour de France (biciklizam). Ne gledam zato što volim biciklizam, jednostavno uživam u prelepim predelima, zabačena i brdsko - planinska sela, ali sve na svom mestu, asfalt, struja, voda, telefoni, repetitori, trotoari...lepi drveni i metalni ukrasni mostići, nigde smeća, plastičnih kesa i flaša. Dvadeset kuća ali svega ima. Sledeće selo (a liči na grad) na 5.km, opet isto, putokazi, trotoari, travnjaci...a selo. Tamo okolo pase stoka, njive obradjene, nema trnja ni korova. fPa što su oni pametniji od nas, kažite mi dobri ljudi???? Političari se zahuktavaju za nove izbore, na velika usta obećavaju...šta bre obećavaju?! Koga više lažu ti bogati sinovi još bogatijih očeva, te iste face koje dve decenije i više gledam na ekranu tv, a zemlja mi propada, otadžbina, domovina za koju su moji preci i preci mojih sunarodnika krvarili i živote davali. Nema se više kud, dragi moji, do nokata je dogorelo. Kazaćete nemoj o politici a politika na svakom koraku, gledaju me u lice i lažu me, a znam da me lažu. Politika nam sela i zemlju satire i u pustoš pretvara. Oni nisu valjali, ovi ne valjaju, ni oni što će doći neće valjati, budite sigurni u to. Prave privatne puteve do svojih vikendica ko zna gde, od državnih para, a moj sela nemaju puteve. Nema puteva tamo gde može da se radi i stvara, da se proizvodi hrana a ne da se iz Kine i Azerbejdžana uvozi, iz Norveške i Turske, na čemu se ti isti lažovi opet bogate i bogate i bogate. Ja pišem, na forumu 25.članova a samo njih nekoliko piše. Šta ostali rade, što su uopšte na forumu?! Možda nismo normalni mi koji nešto pišemo pa šta to bilo... Kakav oporavak Poljanice, ko da je oporavi? Politika, lideri živi i mrtvi?! Neeeeće, neće ako mi sami ne vidimo šta ćemo. Ja dajem predloge, alternative, konkretne akcije do detalja opisujem, samo njih troje mi odgovara. Pa neka mi oni ostali kažu da ćutim, da ne pišem gluposti ako to tako smatraju. Neću da se ljutim, ali da čujem njih, možda oni znaju bolje. Kakva je današnja Poljanica? Lepa? Ne, nego je prelepa. Kao devojka u punoj lepoti ali se ne udaje, čemu ta njena lepota kad radosti nema, ona vene i vapi, treba joj ljubav, treba je doterati i srediti. Ovde oko Avale, asfaltiraju puteve do njive, dodjite da vidite, tamo gde niko i ne prolazi, a kod nas?? Pa ko da nismo ista država, kao da je Poljanica tudja. Ćosa reče da će se u junu - julu nešto raditi. Evo prodje pola juna, pitaj ih Ćoso, brate rođeni, na koju su godinu mislili. Pitaj moje Uševčane odbornike, što neznaju nos da obrišu, da li ih nešto interesuje. Ne brate, ne interesuje ih, pouzdano znam. Ni one pre njih nije interesovalo, ni one pre-pre njih. Izvinjavam se ako sam bilo koga na forumu iznervirao, nije mi to bila namera, to je bilo iz duše, na prvu, ali stojim iza svake reči koju sam napisao. Pozdrav svima i sve najbolje! Aca

E ovog puta se obracam licno Aci. Hvala na ovom zanimljivom pisanju, pitam se zasto ne ode u pisce no u birokrate? Toliko je osecanja u tvojim recima (nadam se da je obracanje na ti u redu) da je i mene ganulo do suza. Dugo nisam, po mom misljenju, na mom maternjem jeziku citala tako dobar tekst. Hvala najlepse!
Mnogo toga je samo romantika i sanjanje, ali to cini zivot vrednijim i lepsim. Sigurna sam da i ti sam znas kako niko od nas ne moze Bog zna sta promeniti i da ce pojedini reci kako mi "mlatimo praznu slamu." Neka je i tako, ali mi imamo nase snove, nadanja, ushicenja, radosti za lepu rec i slikovita opisivanja.
Poljanica- lepotica, kad se pogleda lupom i nije tako savrsena, ali je u nasa decja secanja najlepse mesto na citavoj planeti. Bas zato sto dolazi iz decjih secanja. Ne zelim nikog razocarati, posebno ne tebe, drago mi je kad u tvom opisivanju ima toliko optimizma. Ja volim odmor u mojoj Poljanici, ali ta ljubav izbledi onog trenutka kad moram stati u neki red Necu u detalje, svako od nas zna o cemu ja to pricam.
Na forumu mozemo i smemo i dalje mastati i menjati misli i ideje. Nije bitno koliko njih ih procita, vazno je da bar nekog dodirnu, razvesele ili ozaloste.
Zbog moje zenske radoznalosti bih rado znala kada si, ti Aco, zadnji put bio u Usevcu?
Jedan veliki pozdrav iz daleke Svajcarske
Gordana

Moj pokušaj da aktiviram još nekoga na forumu, osim par njih koji se pristojno oglašavaju, pa makar me i kritikovali ili demantovali, nije za sada uspeo. Zahvaljujem se Gordani na lepim rečima i naravno da ću joj odgovoriti. Mogao sam to da učinim i preko e-maila, ali nema više skrivanja niti od toga ima neke koristi. Neka vide ostali članovi, možda će im biti od koristi, stari se, godine prolaze i odlaze kao voda niz Veternicu. Zadnji put sam bio u Uševcu (i u Vlasu, naravno) 2009.g.i to od 4.-og do 7.-og juna. Stigao sam sa ženom i bratom u četvrtak, pre izlaska sunca. Bila je seoska slava, krsté, ali ni nalik na ona slavlja od pre, koja su mi duboko urezana u sećanju. Vratio sam se u nedelju, prilično razočaran. Ali ima nešto što moram da opišem. Bio sam i 2007.g u aprilu, takođe tri dana i sa tugom napustio Uševce. Zašto? Neznam da li je Gordana našla na forumu i da li sam to spomenuo ali sada ću objaviti. Ja sam bio u Uševcu na godišnjem odmoru, te ratne 1991.godine u julu mesecu. Tada sam dobio vest da mi je brat ranjen u Vukovaru, kao redovan vojnik sa 17 ipo godina. Nekako se na sreću dobro završilo pa smo se našli u Uševcu. Posle nekoliko dana, sećam se, 2.avgusta 1991.sam otišao za Bg, i nisam bio u Uševcu narednih 16.godina. Najpre zbog porodičnih problema a zatim iz zdravstvenih razloga. Bio bih ja svejedno na forumu, ali bih sigurno drugačije pisao i na licu mesta rešavao probleme u Poljanici, da me noge nisu izdale. Definitivno sam prestao da hodam 2.novembra 2001.g.na radnom mestu. I da ne zadirem dublje u tu tužnu priču, ja danas odlično živim, potpuno samostalno, sa mojom dragom suprugom. Krećem se elektromotornim kolicima koja mogu da pređu i do 20.km dnevno, obilazim svoju okolinu, Beli Potok i okolina, gde sam radio su mi se odužili, napravili su mi ulaze u sve javne objekte, sve ulice su (više puta) asfaltirane. Upravo to me iritira, od glavnog puta Vranje - Mijovce pa do moje kuće u Uševcu je mnogo ravnije nego u brdovitom Belom Potoku, koji je gotovo na Avali. Ali ovde je svaki sokačić asfaltiran, to je kao mali grad, odlična javna rasveta. Pa zar ne može takvo naprimer biti Vlase ili deo Golemog Sela. Neka druga sela ostanu kakva jesu, ne mari, ali neka bar Vlase liči na nešto. Lako ću ja sam da napravim put do moje kuće, ali šta to vredi kad u Vlasu nema ničega. Sve zapušteno, napušteno, oronulo, porušeno, smeće, užas. U prodavnicama nikakva snabdevenost, nema trotoara, dobrog ašfalta, ćuprija dotrajala... Svud buknulo drveće i žbunje, korov, bio je juni, gledao sam. Znam ja kako se to dovodi u red, naučio sam, ni Beli Potok nije ono što je bio kad sam se 1980.u njega doselio. Ali radio sam, jurio, molio, svađao se, išao na sud...i Beli Potok sada sija. Milina. A moja Poljanica propada. Zato me duša boli... Pozdrav svima.

Veliko hvala Aci na pojasnjavanju svog zivota. Ja sam, iz moje profesionalne deformacije a citajuci njegova izlaganja, mislila kako on bespomocno sedi u polumracnoj sobici, usamljen, depresivan, nezadovoljan svojim i tudjim zivotom Od srca mi je drago da je njegova svakodnevica prava suprotnost! Sada mogu odahnuti i ne zamarati se mislima kako mu se moze zivot ulepsati ili olaksati.
O nasoj Poljanici: Mozda je njena car upravo u toj njenoj zapustenosti. Mene licno ne smetaju porusene i napustene kuce niti neasfaltirani putevi, vec gomila smeca, koje lezi naokolo.
Napredak i modernizacija ulepsavaju i olaksavaju covekov zivot, ali ga zato udaljavaju od njegovog pravog porekla i povezanosti sa prirodom oko sebe (moj brat to naziva "Visa sila") Zbog covekove zurbe i trcanja za jos vise udobnosti gube se one druge, istinske vrednosti: druzenje, ljubav prema bliznjem, briga o sebi i drugima, duhovna razmisljanja, opustenost, umetnost uzivanja... Necu zalaziti u detalje, ne zelim nikog "preokretati" ali sam misljenja da je sve to moguce u okolini kakva je Poljanica. Da su putevi asfaltirani bilo bi vise saobracaja a on donosi sa sobom zagadjenje vazduha, buku, stres i jos veci broj pregazenis kokoski
Poljancani su, zahvaljujuci tom usporenom napredku ostali gostoprimljivi, jednostavni, blizi samom sebi i "svevisnjem" no mnogi od nas, koji ih pokusavaju modernizovati. Najveca njihova "falinka" im je nacionalno pice i duboko gledanje u casu i flasu. Kad bi oni C2 zamenili sa H2O a ono prvo ponudili na pijaci i pocistili svoju i komsijsku okolinu, bili bi "veliki" ljudi u smislu covekovih pravih vrednosti. Bar ih ja tako dozivljavam. Ja uzivam u kontaktu sa treznim Poljancanima, jer oni "zrace" jednostavnoscu, mirom i opustenoscu a da toga nisu ni svesni. Zato sto je to njihova priroda.
Poljanacke sume i livade, narocito one zabacenije, jos uvek nastanjuju bica koja mi ne vidimo, jer su mnogi od nas izgubili tu moc, koju smo u detinjstvu posedovali. Da li se neko od vas toga seca? Ja sam jednom vec spomenula moje "imaginarne drugove" koji su mi ulepsavali detinjstvo. Ko zna, mozda to nije samo decja masta?
Ja se opet zanela...
Pozdrav svim Poljancanima i onima koji se o njoj brinu.
Gordana

Драги Пољанчани, сви смо ми рођени или повремено боравимо у Пољаници. Иначе не би били Пољан(и)чани. Ја сам тамо боравио 7 дана у току овога јуна. Тамо је стварно много лепо, све и да одбацимо наше пристрасно гледање на родни крај где смо провели детињство. Свако годишње доба има своје дражи, а у ово време су главна фора песме свакојаких птица. Неке певају преко целе ноћи. Некима, који су одрасли у граду и ненавикли на птичије песме или повремену апсолутну тишину у "глуво доба", то може да буде сметња, али мени не! Био је прави одмор за тело и душу. (Узгред, биле су тада и духовске задушнице).
Нисам приметио неке промене у односу на прошли одлазак или пре неку годину. Не! Умрло је неколико људи које сам познавао, родило се није ни једно дете, неки су се позавадили (поново, јер то је неизлечиво), други су се мало примирили (привремено, јер и то је неизлечиво), саде се баште на отвореном (оне у пластенику већ дају плодове), косе се ливаде и сакупља сено (ко има краву, јер ливада има на претек), славе се литије (баш у току јуна многа наша села то обележавају, па је тада јединствена прилика да села мало оживе; долазе и они који нису били код својих старих или су били давно па заборавили пут. На духовски уторак било је крсте у Драгобужду и случајно сам био доле, поред пута. Једна млада девојка зауставља ауто и пита ме да ли је то пут за Драгобужде! Као да их има безброј, као да има где да залута. Као да никада и није ту прошла, а вероватнио и није!). Ето, таква је стварност у нашој Пољаници.
Што се тиче смећа и пластике, они су и даље присутни у потоцима. На ту тему је овде било доста речи а ја бих додао још ово: Тачно је да наша села немају контејнере за смеће нити комуналну службу. Али нека свако своје смеће чува у своје двориште, негде скраја, док се не нађе право решење, а не да га "испостави" неком другом. Најгоре је да се то баца у реке и потоке, јер се загађење тако најлакше преноси и угрожава много људи. Мислим да по питању вода сви морамо да будемо много одговорнији а власт ригорознија. Лепа реч није за свакога.
Од новости, коју сам чуо од Ћосе али ја да узмем "муштулук", јављам да је код нас прорадио предајник мобилне телефонске мреже 064, тако да се очекује много боља комуникација.
Гордана је у два-три наврата споменула нашу "мученицу" ракијицу. Са пуно права. Јер ракијица је имала много утицаја на животе доста наших предака и сродника. Зато заслужује посебну пажњу и размишљам о тексту тим поводом. За ову годину већина Влашана је ослобођена бриге око производње овог деривата, јер воће углавном није понело, али то не значи да ћемо бити угрожени. Сетимо се оне песме: "Пићу, пићу док је у бурићу, а кад нестане ја ћу из кафане".
Направио сам неколико нових снимака из наших села, посебно из Мијовца, Градње, Ушевца и Дреновца. Не могу да их поставим у "Галерију" на овим страницама јер (зачудо) немамо више капацитета, што је баш невероватно. Неке слике поставићу уз текстове о наведеним селима на Википедији (адресе су дате у оквиру теме "Да се упознамо"). Добро би било да имамо панорамску слику сваког села Пољанице и по неколико слика са интересантним детаљима, па када то поставимо да нас види читав свет и околина! Ваљда ће још неко да ми припомогне, јер ја у овим годинама не верујем да могу на врх Облика да бих снимио панораму Пољанице!
Толико од мене после краће паузе. Волео бих да све ово коментаришу и други Пољанчани, а не само Ћоса, Аца, Гордана и можда још који. Мислим да није свима трајно успавана успонема на родни крај. Биће им захвална Пољаница и сви ми који се трудимо да сачувамо успомену на њу!
Искрени поздрави,
Чика Љуба.

Iskreno, pozitivno zavidim čika-Ljubi što se naslušao pesme ptica u našem zavičaju, i ja sam bio u junu pre dve godine. Kad me neko iz Beograda pozove, pita me gde sam to, da nisam u Australiji, tamo valjda ima najviše ptica. Ja sam im odgovarao da su to ptice u mom selu, došle iz celog sveta. Pevaju one po celu noć i tokom celog dana, ja se bio malo odvikao pa sam uživao i danju i noću. fŠto se rakijice tiče, tog čarobnog napitka što je u ratovima krepio naše vojnike na frontovima, nije ona loša već joj se treba znati mera. Ja ne pijem već sedam godina, smeta mi, inače ništa loše o njoj. Ali mi se čini da u Srbiji malo ima realno dobre rakije, i ne peče se kao nekada a ni voće kao da nije isto. Koliko je Poljanica lepa i šarena, a najviše zelena, to znam i čuvam u srcu kao u memoriji računara. Nisam ja spominjao asfaltne puteve u Poljanici, to je i nerealno očekivati, kokoške neka ne brinu, teško da će biti izložene opasnosti da će biti pregažene. Slažem se sa čika-Ljubom da svako treba da vodi računa o svom smeću, ima načina, ali ima i inata i bezobrazluka. Pa na kraju krajeva, negde u dnu njive ili voćnjaka ima neka rupa ili se može iskopati pa se u nju baca smeće i povremeno spaljuje kad se gomila izdigne iznad zemljine površine. Nisu naši
Poljaničani toliko zaostali, znaju oni šta je dobro a šta ne, prilično su snalažljivi, ali vog puta neće da se snalaze. Pa ko da im sada drži predavanje o tome kad oni to bolje znaju od samih predavača. Lukav je i mudar naš narod u Poljanici, samo što više vole da budu ovo prvo. Hvala na obaveštenju da se u Poljanici čuje mts mreža, već sam čuo pa nema muštuluka, žao mi je. Ne želim da "teram u bedu" kako kažu ovde gde trenutno živim, dobro je, ali to je samo korak napred. Neće biti dobro ako ćemo samo komunicirati sa Poljanicom putem mobilnih telefona i interneta, pa konačno je bilo krajnje vreme da se i taj deo Srbije pokrije ovom mrežom. Nije to ništa napred već samo konačni divršetak onoga šro je davno trebalo da bude uradjeno. Ako misle da će time dobiti koji glas više na predstojećim izborima, malo su se preračunali.Ako misle da su time unapredili Poljanicu, varaju se, ma ko se za to zalagao. Šta je sa optičkim kablom, sa digitalnom tf centralom?! Ljudi koriste mobilne telefone za pristup internetu. U Mijovcu, vidim, napravljen drugi most, novi, na skoro samom izlasku iz Poljanice. U mom Uševcu se od postanka ništa nije uradilo, osim zgrade škole u kojoj ima dva đaka(prirodno je da ću o svom selu najviše govoriti). Vlast se izgovara time kako niko ne traži...lepo, Boga mi, ako da traži?! Ljudi koji su ostali bez posla, penzioneri koji gaze blato i rizikuju život prelazeći most sa klimavim daskama. Neko izabrao dva "odbornika", dobro ih ne zovu narodnim poslanicima, dva balvana koji nit romore nit govore. A oni koji su pre njih bili, ni za sebe nisu dobri bili a kamoli za druge. Lično sam počeo da se "hladim", ne sumnjam da će Poljanica ostati samo uspomena, kad u njoj, što Bajić Radoš kaže, selo gori a baba se češlja. Od kad sam na forumu, samo par ljudi se pojavljuje, a registrovano nas 25.članova. Mnogo toga bih imao da kažem, ali sam prilično ogorčen i razočaran, bojim se da nekoga ne uvredim, pošto već jesam ali stojim iza toga. Ne može se više ovako; nešto se mora konkretno preduzeti. Ja to o tome toliko, gledam da nešto krene dok je lepo vreme, a kad leto prodje i dodje zima koja je iz godine u godinu sve duža, pisaćemo o Polajanioci "kako je nakada bilo" napretek, samo se bojim da se na tome ne završi i da samo to ne ostane. Besan sam, nego šta, ali upućujem srdačan pozdrav mojim dragim zemljacima, pa i onima koji će me možda već odmah, a kasnije sigurno psovati.

Хтели-не хтели, морамо Аци да одамо признање за агилност, редовност, темељитост у обради тема из Пољанице. А неки текстови могу, по мојој скромној процени, да се сматрају деловима неке приче или романа, што и није чудно, јер нам је Аца најавио да озбиљно размишља да започне неко такво дело (ако није већ почео).
Мене по мало брине једна нота разочарења код Аце, пошто нема неког одзива око његових предлога и зато што се мало нас јавља на ове странице. Искрено, и ја сам очекивао много више. Али хајде да будемо стрпљиви и упорни, мислим да је рано да дигнемо руке од свега. Ако ништа не успемо у побољшању живота у Пољаници, барем ћемо направити доста материјала да сутра то неко сакупи, уобличи и објави. Па и то би било нешто.
Не чудим се много што млади Пољанчани више воле дружење на фејсу него да нам се овде придруже. Не чудим се много, али ипак се чудим: зар и њих не интересује све ово о чему расправљамо? А сви они имају своје погледе, ставове и мишљења које могу да поделе са нама или да нам их наметну. Свако може да напише по једну или две реченице о својем родном крају или крају у коме сада бораве. Било би то лепо и похвално.
Морам и сада да поновим своје изненађење због пасивизације тројице наших чланова, својевремено активних, а то су новак-новак, Кинговсербиа и Ђорђевић ВР. Дали су неколико лепих и занимљивих текстова, најавили наставке, па се ућутали. Можда би све кренуло на боље када би нам се опет придружили!
Да завршим речима из наслова овог писма: Боље да нашу Пољаницу оставимо у лепим успоменама него да је заборавимо. Добро рече Аца, Пољаница је лепотица, а нисам сигуран да ли је срце Врања. То нека кажу Врањанци.
Поздрав од Чика Љубе.

Ja sam rođen u Vranju, u porodilištu, uvek to naglašavam, ali ne mislim da je Poljanica srce Vranja. Vranje je bilo i ostalo grad više od hiljadu godina, bez obzira kako su gradovi izgledali nekada a kako sada. Poljanica je seosko područje, iako ima da je bilo više zanatlija, mnogo veći procenat stanovništva je u prošlosti živeo od poljoprivrede, nebitno kako se to zanimanje nekada nazivalo. Poljanica je (po meni naravno, uvažavam i drugačija mišljenja) zasebna i izdvojena oblast, neznam tačno da li je vazdušnom linijom bliža Vranju ili Vladićinom Hanu. Administrativno je pripadala i jednom i drugom gradu Moglo bi se reći da je bila pogranična oblast izmedju Srbije i Turske do 1912. godine (sad je opet neka pogranična zona, ali nećemo o tome). Ali, ne što je naša, ima ona nešto posebno, tajanstveno, zagonetno lepo. Ima mnogo toga o čemu treba da se piše i ja ću pisati, kakav zaborav, taman posla. Nisam se nešto posebno razočarao, očekivao sam ovako, ali sam se ipak nadao - "ma valjda će biti bolje". Evo iz nekoliko telefonskih razgovora sam već navukao mržnju na sebe. Poručili su mi da ne guram nos gde mi nije mesto. Pa gde mi je mesto? U Tunisu?! O, pa ja još nisam ni počeo, lepota Poljanioce, sada i nekada sa svime što je prati je jedno, a borba, u blagom smislu te reči, za njen kakav - takav opstanak je nešto sasvim drugo. Pa maltene nisam ni počeo, možda forum i neću koristiti u te svrhe. Ima lepih stvari o kojima treba pisati, iaoko su one nepovratna prošlost, ali neka niko ne misli da je to odvlačenje od teme razvoja Poljanice. Možda problem ne leži u Poljanici, možda on ima dublje korene, neko mora, pa makar i posthumno, snositi odgovornost za gašenje prelepih krajeva širom Srbije, Poljanica je kap u moru. To je problem nacionalnog nivoa, dve trećine države pretvorene u pustoš. Ko će proizvoditi hranu?! Bojim se da ćemo se vraćati starim ognjištima kada budemo morali a ne kad hoćemo. Ja se samo zalažem da se utaba put na vreme, gledam ljude iz raznih krajeva Srbije, koji su takođe napušteni ili zapušteni, ostali su bez posla, dali stanove pod hipoteke a biznis u koji su uložili baš nije išao kako su planirali. Zadužili se a nemaju odakle da vrate, kamate rastu... Neće vredeti ni budžetska primanja ako ovako bude potrajalo. U Srbiji je sve moguće i svašta se dešavalo. Ja samo skrećem pažnju, ne plašim nikoga, neka se suviše ne opuštaju oni što su se smestili u gradove a posebno Beograd, neka misle na stare dane, deca ima rastu, stanovi tesni, pa ako imaju i po dva stana i ako su odvojeni, ni fto nije sigurnost. Nemojmo mnogo da zapostavljamo i potcenjujem našu Poljanicu, iz nje smo potekli, u njoj smo koreni, neka svako uradi po nešto za svoju mahalu ili zaseok, i biće vajdica. Bar nešto, neka pomeri kamen sa puta, odseče granje iznad puta da nekome ne istera oči, da ne idem dalje. Sve što uradimo - sebi radimo. Poljanica je naša, kakva je takva, nema dva zavičaja, jedan je jedini. A svadje izmedju komšija i suseda, što pomenu čika-Ljuba, pa izmedju rođaka...o, pa to je samo nesreća više. Samo ću da spomenem da su u Drezgovici, na istom imanju, u razmaku od dve godine, nadjene dve osobe koje su preminule mnogo ranije nego što su nadjene. Jeste mrtvom svejedno, reći će neko, ali upravo su te nepotrebne razmirice uzrok tome. TEško svuda svome bez svojega, pomenu Uroš u jednoj od pesama. Možda je tema malo zbrda - zdola, ali ja rekoh čega se setih. Pozdrav svima, Aca. P.S. Nešto nam se Ćosa ućutao, treba li da brinemo?????