DEDA PEJKOVO BLAGO

Za vreme mog stalnog boravka u Poljanici, kasnije kada sam odlazio na školske raspuste, praznike i godišnje odmore, a i danas kada sve ređe odlazim tamo, čuo sam dosta priča iz Poljnice, koje i danas pamtim, pa ću u ovom odeljku za anegdote ispričati nekoliko njih. Ja ne tvrdim da su one tačne, pa ću ih ispričati onako kako su meni ispričane. Prvo ovu priču, koju sam krstio "Deda Pejkovo blago".
Moj čukundeda se zvao Pejko, po mojoj računici treba da je rođen negde pre 1880.godine. Ja po njemu nosim prezime, a on se inače tada prezivao Jovanović, po njegovom dedi Jovanu, za koga se priča da se doselio u Uševce, te zbog toga moju familiju, kao i još neke u komšiluku, zovu "Došljaci". Po Risti T. Nikoliću, mnoge familije su se u Uševce odnekud doselile. Moj predak Pejko se četiri puta ženio. Nije se razvodio nego su mu jednostavno žene umirale. Sa njima je imao više dece, a od muške tri sina, Dragutina, Zariju i Radivoja (o ženskoj deci nemam potpune podatke). Dragutin i Zarije su mladi umrli, zapravo poginuli i nisu ostavili potomstvo, tako da je začetnik muške loze Radivoje, od koga potiče moja familija. Ali da se vratimo na temu.
Jednog dana, moj otac i stric, koji su rano ostali bez oca, najpre ih je čuvala baba i njihova tetka koja je takođe rano umrla i nije ostavila potomstvo, ostali su kod kuće dok su im stric i strina bili u polju. Na beloj kobili, u avliju je ujahala žena. Moj otac i stric, koji su tada bili mali, tu ženu nisu poznavali. Ona je sišla sa konja i jednostavno rekla: Ja sam došla ovde da umrem. Moj otac i stric su se prepali, misleći da će odmah tu da umre, pa su brzo dozvali strica iz polja. Njihov stric je dotrčao i upitao ženu ko je ona. Ona je mirno ponovila da želi tu da umre, da ne traži ništa, da je Pejkova ćerka iz jednog od njegovih brakova, ali da nije došla da traći nikakvo imanje, očevinu. Slobodan, stric mog oca i strica, tako se zvao, bio je u čudu i neverici, pred njim je bila njegova rođena tetka. Rekla je da ima dece, ali da su se oni poženila i poudavala, da je ona ostala udovica, da je u toj kući rodjena i da želi tu da umre. Ovo je dokaz koliko je volela svoje rodno mesto, tu gde je uzela prvi dah, želela je da ispusti poslednji. Slobodan se nijeslagao sa tim i nekoliko puta je na toj istoj beloj kobili vraćao u Gagince, selo u kome je bila udata, a koje je poprilično daleko od Uševca. Tek što bi je odveo, ona bi se za nekoliko dana ponovo vraćala. Jednom prilikom, kad se Slobodan smilovao, a i dosadilo mu da stalno odlazi u Gagince, tetka je ostala nekoliko dana u gostima. I tada je Slobodanu, koji meni pada deda, mom stricu i ocu ispričala sledeću priču.
Ona i njen otac Pejko, otičli su da oraju njivu, koja se zove Golema Livada, nalazi se istočno od Uševca, na samoj granici sa selom Smiljević, u neposrednoj blizini današenjeg, a i tadašnjeg Uševačkog groblja a nedaleko od mesta koje zovemo Staro selo, i gde ima tragova, čak i ostataka temelja starih kuća. Poćeli su da oraju volovima, kako se to nekada oralo, ona je vodila volove za oglav a njen otac držao ralicu i upravljao. Nakon nekoliko sati oranja, ralica je za nešto zapela, volovi nisu mogli da idu dalje. Zaustavili su volove i Pejko se sagao da vidi za šta je ralo zapelo. Njegova ćerka nije znala šta se događa, mislila je da je neki panj ili kamen, jer su počeli da oraju deo njive koji ranije nije bio obrađivan. Pejko joj je rekao da ispregne volove i daih vodi kući, na njeno zaprepašćenje i čuđenje, tek su počeli da oraju a ona naređuje da se volovi ispregnu i vrate kući, a ralica se sakrije na neko skrovito mestu o obližnjem lugu. Meštani su se čudili zašto se Pejkovi volovi vraćaju sa tek započetog oranja, on je ostao na njivi a ćerku poslao kući.
Ta ista žena, Pejkova ćerka, dalje priča. Kad je palo veče i potpuno se smrklo, Pejko je došao kući sa nekom torbom na leđima. Niko nije znao a nije smeo ni da pita, tada se ženama nisu polagali računi kao danas (šalim se).Te noći, dop kasno u noć, Pejko nije ulazio u kuću i ukućani nisu imali pojma gde je i šta radi. Tu se njena priča završava. Slobodan tumači da je Pejko naišao na blago, zlato ili svakako nešto vredno, da je to isto negde zakopao, ali Bog zna gde. Tragači za zlatom, koji su načuli za ovu priču, dali su se u potragu, pa su našu štalu, to je podrum od plevnje, svi iz Poljnice znamo šta je to, načisto prekopali sredinom osamdesetih, kada ja i moja porodica nismo više živeli tamo. Otac se namućio dok je podrum vratio u kako tako normalno stanje. Zlato ili blago svakako nije nađeno, i pored detektora za metal koji su pri tom korišćeni.
Međuitim, ja se kao dete čuo jednu priču od davno pokojnog deda Bože Vidića, našeg dalekog rođaka, čije se imanje nekada graničilo sa našim i tu je imao kuću, a kasnije je od države dobio deo utrine i tu napravio kuću i okućnicu. Ja sam ga, iako sam ima dvanaestak godina, da li pamti tog Pejka po kome ja nosim prezime. Rekao mi je da ga se odlično seća, da je bio prek čovek, i da ih je kao decu terao dalje od štale, dok su se igrali, a na pokrovcu, to je valjda deo krova od plevnje, "sušile su se pare."???!! Koliko znamo, zlatnici se ne suše niti bili koji dragoceni metal ili "drago kamenje". To onda može da znači da je deda Pejko sušio papirne novčanice, tada verovatno Kraljevine Srbije ili možda Kraljevine Jugoslavije, zavisi kada se desio događaj koji opisuje Pejkova ćerka i onaj koji opisuje deda Boža.
Bilo kako bilo, zlato nije nađeno, nema deda Pejka ni njegove ćerke, deda Boža je umro pre 35.godina, niko ne može dapotvrdi šta se nalazilo u Golemoj livadi, šta je deda Pejko našao, doneo, zakopao i sušio.Ali svakako, i dalje se priča u selu da je na našem imanju, koje nije baš tako malo, zakopano ili sakriveno deda Pejkovo blago. Ja vam kazah što sam čuo, ako su slagali mene lažem i ja Vas. Napravio sam više štamparskih grešaka, molim da mi ne zamerite dok ovo čitate, nadam se da ste priču razumeli.
Ako neko i nađe to što je deda Pejko sakrio ili zakopao, može mu se desiti jedna strašno dobra i strašno loša stvar: Da nađe zakopano blago, to je dobra stvar, a da su to sada samo bezvredne papirne novčanice, što je nmnogo loša stvar. U nešto treće iskreno ne verujem. Ali ko zna...
Pozdrav svima n forumu. Aca

Ацо, баш настављаш брзим темпом. Не стигнемо да сваримо једну тему, а ти испоручиш две нове. То јесу теме вредне наше пажње, али за обраду треба више времена, за неке историјске треба и мало истраживања. И треба више активних људи. Када бих успео да се повежем са једним другим Душаном из Власа, који је познат као Симиџија, било би ми лакше. Он је нешто старији од мене а мислим да има добро памћење и широко поље интересовања. На жалост, није на интернету, мораћу да га ловим кад одем у село.
Што се тиче твоје причице о деда Пејку и закопаном благу, она је баш занимљива и позната ми од некуда. Не, нисам знао деда Пејка, али таквих прича у Пољаници има вероватно једно туце. За многе се причало да су пронашли скривено благо и нагло се обогатили, а други навукли несрећу на себе ако је благо било проклето. Чуо сам причу како је неки човек на налазишту Градиште, на тромеђи Големог Села, Мијовца и Студене ископао ћуп пун злата, па се зачудио откуд толики жар у ћупу, просуо златнике у поток а празан ћуп однео кући. Чини ми се да нема старијег човека који не зна неку причу на ову тему. Шта је ту тачно, то вероватно никада неће бити откривено. Уместо да износим свој став о томе, ево само једне дилеме.
Питам се: када је наш крај био толико богат да би имао злата и пара за сакривање? Да ли су неки бивши власници, владари или властодршци били толико заборавни да оду из Пољанице или са овог света а да забораве на своје богатство или да никоме не оставе "аманет"? А истина је да су злато тражили сви окупатори, па и Бугари, који су још мојег прадеду Здравка малтретирали да им каже где је сакрио злато! У оно време и дуго после тога за један златник "дублу" требао је пар волова, како ми се чини. Па се опет питам: ко је могао да напуни ћуп златницима?
Знам да су многи ишли у потрагу за благом, неки и са детекторима. Растурали су старе и напуштене куће, копали по гробљима, испипавали Марково Кале. И упркос разним тврдњама, лично верујем да нико ништа није нашао. Рекао бих да су све те приче о благу резултат чаробног утицаја свакога блага, посебно злата, на многе људе, а наши су можда посебно пријемчиви за то. Па ако томе додамо разоран утицај гласина, оно рекла-казала, што такође има плодно тло у нашем народу, онда су (барем мени) ствари много јасније.
Ацо, све ово нема никакве везе са твојим дедом, можда је човек стварно нашао паре. Али се сигурно није офајдио јер су се код нас често мењале државе, власт и новац. Можда баш зато да се не обогатимо!
Поздрав Аци и нашима који би, као на Фб, рекли "Свиђа ми се".
Чика Љуба.

Što se tiče deda Pejkovog blaga, ma od čega se ono sastojalo, pouzdano znam da se niko nije ovajdio od njega. Bar niko od moje familije. Lično neznam da je iko u Poljanici našao makar koji dukat, a kamoli ćupove sa zlatom. Ali, da li
je moglo biti zlata u Poljanici? Zašto da ne?! Znamo da su Poljanicom do 1878.godine vladali Turci, ili Arnauti, kao ispostave, ali svakako turci kao vrhovna vlast. Možda to i nisu bile veće količine zlata ili dukata, nakita ili ko zna čega. Priče su, ako ne izmišljene, onda dobro nakićene i preuveličane, onako kako su pripovedača ponele dok ih je slušao pa prepričavao.
Znamo iz istorije da su 1878.prema Poljanici nadirali vojnici takozvanog prednejg odreda, pod komandom Stepe Stepanovića, tada pitomca sa činom narednika (ubrzo potom unapređen u potporučnika). Postoji i priča da su se Turci povukli vrlo brzo, jer im je njihova komanda saopštila da će to biti samo privremeno povlačenje sa tog područja, da se ponese samo najnužnije, dok se njihova vojska pregrupiše i krene u protivnapad. Da li je to bilo zaista tako ili je komanda hrabrila svoje vojnike, nikada se neće saznati, ali Turci su verovatno blago sklanjali ili zakopavali na brzinu, ali ga dobro sakrivali, u nadi da će se ubrzo vratiti, da ga ne bi vukli tamo - ovamo. Međutim, napad srpske vojske je bio silovit i Turci se više nisu mogli vratiti, dok konačno, na kongresu u Berlinu nije tako i odlučeno. Postoje priče ne samo u Poljanici, već i u Jablaničkom kraju i Topličkom, da su se Srbi sa tih prostora svetili Turcima za viševekovno ropstvo i zlo koje im je činjeno. Nisu to mogli ni biti mnogo bogati Turci, ali po koja šaka dukata je mogla da se ima, Poljanica je bogata pašnjacima, samim tim i stokom, dukate sigurno Srbi kao čivčije nisu ni imali, ali Turci su trgovali stokom koju su kao harač uzimali od Srba. Lično ne verujem da je bilo ćupova sa zlatom, neke manje kutijice ili vrećice, možda. Narod Poljanice, onako dobrodušan i bezazlen, vrovatno nije mnogo ni mario za taj dragoceni metal, pa ga nije mnogo ni tražio. Pojave o koljima piše čika Ljuba, da su rušene stare napuštene kuće i da se kopalo po grobljima, sigurno nisu činjen od strane ljudi iz Poljanice, oni su znali šta su znali, nego tragači za blagom, neradnici iz drugih sredina koji bi da se na lak način obogate. Dakle, zlata i dragocenosti je moglo biti, a poticalo je od Turaka, to je po meni jedino prihvatljivo objašnjenje. Ne verujem da ga je bilo iz ranijih perioda, Nemanjića, Vizantije ili Rimljana.
Uostalom, nema lepšeg blaga od onoga kad se sa Oblika ili nekog drugog visa baci pogled na Poljanicu i pitomu doline Vetrnice. To blago ne treba da se krije, treba da se vidi i da mu se svi dive. Pozdrav, Aca

Свиђа ми се Ацин чланак, овај као и већина осталих. Нарочито је леп његово завршетак, који подсећа на песму из серије Породично благо. Опет тврдим да Аца може, треба и мора да објави неко књижевно дело са темом из нашег краја.
Поздрав од Чика Љубе!