ПОЛИТИЧКЕ (НЕ)ПРИЛИКЕ НЕКАДА И САДА.

ПУСТО ТУРСКО
Нисам имао ту срећу да сретнем некога ко је живео у време владавине Турака, па ово пишем на основу онога што сам запамтио од својих старих и чега се сећам о прочитаног, а тога нема баш много, морамо да признамо. Мој деда Стеван рођен је неких 10 година после ослобођења од Турака, значи да је тек његов отац Здравко живео под Турцима.
Риста Т. Николић у својој књизи Пољаница и Клисура наводи имена неколико бунтовника из турског времена. Да поменем само: хајдука Николу Мандрду (у Лалинцу постоји кладанац на који је пио воду); попа Ђорђа из Градње, Јову из Смиловића и неког Љубисава, који су се придружили тзв. нишкој или власотиначкој буни 1841. године; попа Симу из Градње, који је 1877. године активно учествовао у припреми за ослобођење од Турака, ...
Треба да имамо у виду да се Турци нису много задржавали у нашим селима, сем изузетака. Брзо су населили Арбанасе или Арнауте који су преузели улогу вршиоца власти. Наш народ их је звао само Арнаути, други називи су настали касније. Арнаути су на силу узимали земљу, отимали стоку па и девојке. У то време наша села имала су кмета као неку форму народне власти. Да ли је свако село имало кмета, то не знам, али је познато да су кметови морали да спроводе сеоске дажбине и обавезе према турским господарима, а уједно се трудили да народ заштите колико је год могуће. Причало се за неке да су били гори од Турчина, али мислим да су били изузетак.
Колико знам, у турско време Срби нису служили турску војску, а није забележено да је било тзв. "данка у крви" односно одвођења мушке деце у јаничаре. О другим политичким приликама можемо да нагађамо, или да научимо турски језик и арапско писмо па да посетимо турске архиве у Једрену и Истанбулу, за почетак. Ту сигурно има још нечега што је о нашем крају записано а није пронађено.
Ево зашто тако мислим. У нахији Ниш Турци су 1498. и 1516. године вршили детаљни попис становништва и домова; наводили су имена села, број домаћинстава, број становника, број неожењених момака и жена-удовица, број сеоских воденица и годишње дажбине села. Ти архивски подаци су сређени и објављени па говоре много о селима око Ниша. Сматрам да је таквих пописа било и у нашем крају, па би било веома интересантно да нам буду доступни. (Извињавам се свима ако такви подаци постоје у врањском Архиву, али нисам чуо за њих).
Сада да се запитам: одакле оно "пусто турско" које се код наших људи могло да чује до скоро? "Пусто" може да се схвати и као нека клетва, као проклето, несносно и слично. Али ми се чини, знајући наш мнталитет, да је таква изрека пре жал за старим временима него клетва. Наш народ баш и није волео промене, а после ослобођења промене су биле огромне. Под Турцима (или Арнаутима, све једно) живело се тешко али анархично. Српска власт је дала слободу али и многе обавезе на које народ није био навикао. Па када жандари притегну, онда изађе оно "Пусто Турско!".

Znam da je naš narod propatio pod Turcima, i to pet vekova. ali uzmimo u obzir neke činjenice: Silna Turska, nakon što je osnovao Osman, krenula je u osvajanja kao i mnoge sile pre i posle nje. Car Dušan je jedan od prvih osetio opasnost od najezde Turaka, na neki način je i sam bio osvajač. Jaka Dušanova vojska, koja je u svom sastavu imala najamnike iz Engleske, Nemačke, Španije...imala je moć i snagu da se suprostavi osvajaču. Međutim, car Dušan je, kao što znamo, relativno mlad umro (mislim u 43.godini, ako se ne varam), i to na vrhuncu moći. Srbija je izlazila na tri mora, Dubrovčani su plaćali zakup za Jadransko primorje i tako dalje. Turci su imali nameru da osvoje ne samo Srbiju već čitavu Evropu, za tadašnja shvatanja ceo svet, nisu još znali za Ameriku i Australiju, to je činjenica. Nakon smrti cara Dušana, srpska država se, kao što znamo, raspada na više delova. Jedno govori istorija, drugo legende i predenja, ali sve u svemu - tu je negde. Iskreno mislim da bi Srbija u stanju kakva je bila u Dušanovi vreme, odbranila Srbiju, ne samo zaustavila Tirke već i krenula u neku vrstu protivnapada. Postoje zapisi da za osam sati, koliko je otprilike bitka na Kosovu trajala, više puta se nije znalo ko će dobiti bitku, kao i što se na samom kraju nije znalo. Film koji smo gledali, Boj na Kosovu, nema ama baš nikakve veze sa istinom, to je bio običan propagandni film, režiran po nalogu režima, jer se i na taj način (kakva ironija) dokazivalo da Kosovo mora ostati u Srbiji. To je bila jedna velika i strašna bitka, jurišao je čovek na čoveka, svakog minuta je padalo na desetine mrtvih, to zna svako ko makar malo zna o načinu ratovanja iz tog doba. Srpska konjica je bila jednako opasna kao današnja NATO avijacija, mislim na oklopne formacije. Da skratim priču i ne manjam temu, srpska vojska je bila malobrojnija i zbog toga je, razumljivo izgubila bitku, potpuno neravnopravnu. Turci su pobedili i sili se moralo pokloniti, za traženje krivca nije imalo svrhe ni onda ni danas, a ni vremena.
Međutim, izgleda da se narod Vranja i Niša, samim tim i Poljanice, nekako odlučio da se ne "kači" sa pobednikom i novim vladarima, da poštuje vlast, možda pomalo i pobožno jer nas naša vera ući da uvažavamo one koji su na vlasti. Svakako su Turci bilif manje opasniji od Bugara što se tiče odnosa prema civilima. Ali, Bora Stanković piše i vapi:"staro, staro mi dajte...što miriše na suv bosiljak", Usnija Redžepova peva "svirajte mi pusto tursko", prema Borinom romanu "Nečista krv", Sofkin otac je propao od kada su Turci proterani.
Nikako ne podržavam silu i osvajanje onog što je tuđe, ali u to vreme je sila diktirala tempo (bojim se da je i danas tako, samo maskirano nekim Zakonima o ljudskim pravima koji se svakako ne primenjuju onako kako su napisani). Daleko od toga da se protiv osvajača nije trebalo boriti, slava i čast svim borcima i hajducima toga vremena, onima koje je čika Ljuba naveo, zatim Iliji Strelji, Vojvodi Bogdanu i tako dalje, i njih dvojica su četovali Poljanicom. Što se Arnauta tiče, bili su naravno okrutni, ali ima slučajeva da su Srbi sa njima čak i trgovali, uglavnom stokom. Mi u Poljanici nemamo u narodnoj nošnji elemente turskog stila, dok su za Vranje u folkloru, šalvare (dimije) obavezne. Ne može se reći da je to bila moda, trend, to je bilo čosto tursko, tu nema dileme. Mi u Poljanici volimo vranjansku muziku i ritam, ali nam zaigra srce kada čujemo kolo, Moravac, Kolubarski vez, Tamnavski povetarac, Žikino ili Užičko kolo, da se ne lažemo. Pojam, da je Poljanica srce Vranja, neko je upotrebio sa najboljom namerom, iz ljubavi prema rodnom kraju i Vranju, toj opštini teritorijalno i administrativno pripadamo, ali da li je tako????????? Meni se više čini da je Poljanica SLEPO CREVO VRANJA, ali o tome pripremam vrlo neprijatan tekst, koji će mnoge "potkačiti", ali ću sve potkovati argumentima i činjenicama. Ne bi sada da brkam teme, ali opširan "anatomski" opširan tekst o tome da li je Poljanica srce vranja ili slepo crevo, sledi. Toliko za sada, veliki pozdrav svima onima koji vole svoj rodni kraj, našu Poljanicu, ma šta ona bila.

Опет Аца има доста нових података на задату тему, што је за сваку похвалу. Видимо, биће ту још доста корисног материјала.
Добро је Аца упоредио нашу старинску ношњу са оном врањанском, која је била оригинал турска. Али, да подсетим, и код нас је та турска ношња имала утицаја. Рецимо мој деда Стеван је имао неке старе чакшире (чешире) које су имале турско-арнаутски крој: нису имале шлиц напред, него се копчеле на "ркмач", односно имале су изрезе на бочне стране лево и десно, тако да су морале да се смацају (да извинете) и при вршењу мале нужде. Па и капа је имала облик феса, само што је била плетена а не ваљана од вуне; шајкача је почела да се носи тек после Првог светског трата. Онда долама и мифтан, мислим да дугују Турцима име и крој. Итд.
Поздрав!

Prvi put sam za mitan (miftan) čuo negde u sedmom razredu. Kada se moja baba po majci, Mileva, preudala za Stanka Bakalina iz Vlasa, pristupila je sređivanju kiuće kao nova domaćica. Ja sam slučajno bio prisutan kada su ona i njeno novi (ali prilično upotrebljavan) muž, otvarali ormane i odvajali ono što valja od onog što nije više za upotrebu. Sećam se mirisa naftalina, Stanko nije čuvao stvari, garderobu i slično, u kovčezima od drveta, kako se to obično čuvalo u selima Poljanice. Tada je moja baba izvadila taj mitan iz ormana i počela da ga razgleda. Bio je
to lepo skrojen i gotovo neupotrebljavan mitan, izvezen gajtanom ili kako se to već kaže.
Čika Ljuba kaže da je to turski kroj i ime. Gledajući kostime iz srednjeg veka, ne nalazim takve elemente odevanja, p predpostavljam da su kasnije ušli u modu. Ali zato ih tokom Prvog srpskog ustanka pa na ovamo ima u izobilju. Hajduci naprimer nose turske kalpake, tamno crvene ili crne boje, nose ih i srpske vojvode, Vasa Čarapić, Janko Katić, Stanoje Glavaš, Hajduk Veljko. Turci su za Srbe, razume se, bili tuđini, dušmani, krvnici, osvajači. Ali, pojedini Turci, u toku tih ustanaka, Karađorđevog i Miloševog, moramo se složiti, živeli su na prostorima današnje Srbije, tu su im rođeni preci pre više od 400.godina (ako su 500.godina bili na vlasti, tu je negde, računam). A to svakako nije mali period, narod se polako privikavao, nešto je i od turske nošnje, odeće, oružja, nakita...svakako bilo lepo i dopadljivo. Na žalost, fotografije koje sam mogao da nađem nisu starije od 100.godina, a da se odnose na odeću iz našeg kraja. U ovim, koje sam pronašao, obavezno nailazim na šamije (marame) ali nekako čudno napred savijene, kakve su nosile neke bake koje sam jedva zapamtio, a takve šamije nalazim i u "prednje bugarsko" kao i ono drugo "bugarsko". Već u vreme kad sam bio pošao u školu pa nadalje, nose se svilene ili zimske šamije, ne mogu da kažem marame, jer ih niko nije nazivao maramom, tek kasnije, možda. A u ono vreme, da dodam, takođe su nezaobilazne bile fute, stariji znaju šta su fute, vrsta suknje, čist ručni rad. U folklornom ansmblu KUD-a Nikola Tesla, Vasa Čarapić, čiji sam bio član, u šopskim nošnjam nalazim gostovo istu nošnju kakvu su nosile naše prababe ili čukunbabe. Iste takve nošnje nose i u okolini Lebana, Medveđe, Bojnika, Prokuplja... Iskreno me buni ta oblast desno od Južne Morave što se graniči sa Kosovom u međugraničnom pojasu od najviše 30.km. Ja neznam šta mi imamo zajedničko sa Šopima (Šopovima) osim jedne Šopske igre "Bela Rada", koja se igra u kulturno - umetničkim društvima i u Poljanici (bar se igrala) gotovo isto. Zato sam prilično bio iznerviran kada me je u šali neko od starijih ljudi iz Belog Potoka, gde živim (a oni sebe uzalud smatraju Šumadincima) nazvao "Šopov!". Kada sam se gotovo zamerio sa tim čovekom, rekao je da je mislio "vrcan" a da je to isto što i "šopov". Rekao sam mu da priznajem da sam vrcan, kod mene u kraju kažu za kanap da je vrca, ali za "šopova" će morati da mi argumentuje. U podacima sa interneta ja ne nalazim da Polljanicu smatraju šopskim krajem, pa ću morati ovo detaljno da ispitam, a nadam se i da će mi još neko pomoći.
Svakako Turci nismo, a ako smo nešto od njih i poprimili, što kaže čika-Ljuba, nije ni čudno, mnogo je vremena proteklo pod Turcima. Što se tiče šajkače, ona se nosi tek sto godina, i to ne samo u Šumadiji već i u skoro celoj Srbiji. Malo više je zamenjuje kačket ali i to ima svoje... Vidim i njega sve manje nose.
Neznam šta se desilo sa deda Stankovim mitanom, ja sam onda bio mali da bih ga nosio, kasnije ga nisam viđao, ali mi je neko, čini mi se rekao da je prodat za ne baš velike pare. Šteta, ono je bilo za etnografski muzej, ali danas je mnogo toga na prodaju. Toliko, pozdrav.
P. S. Već počinje da mi ide na živce prisutnost 26.članova na forumu, a samo se troje njih oglašava. Dobro, možda će i početi, ko zna. Vidim da čitaju ili bar pogledaju, valjda će početi i da pišu.

Да наставимо са размишљањем о нашој историји. Ево неколико цртица из периода од ослобођења од Турака до Балканских и Првог светског рата. Опет наглашавам, ово су сасвим слободна размишљања на задату тему. Срећом, није за неки испит, не знам како бих прошао.
Када је југ Србије, рачунајући и Пољаницу, ослобођен од Турака у јануару 1878. године, формиран је врањски округ са пет срезова: Пољаначки, Пчињски, Јабланички, Лесковачки и Масурички. Седиште Пољаначког среза било је у Владичином Хану, а у оквиру данашње Пољанице постојале су општине у Власу (Власе, Рождаце и Станце), Големом Селу (Големо Село, Лалинце, Студена и Тумба), Градњи (Градња, Крушева Глава, Мијаковце и Стрешак), Дреновцу (Дреновац и Секирје) и Ушевце (Ушевце, Смиловић и Урманица).
Према Ристи Т. Николићу, после 1878. године села Пољанице спадала су у два среза: ветернички и пољанички. У ветернички срез била су села која он наводи као Клисура (Тумба, Студена, Лалинце, Мијовце, Мијаковце, Остра Глава и Дупељево), а остала села су припадала пољаничком срезу са седиштем у В.Хану. Чини ми се да он наводи само три општине: Големо Село, Власе и Дреновац.
Било како било за мене је овај период остао доста магловит. Чињеница је да је у то време успостављана српска власт на овом простору, после много векова турске владавине. Није било лако ни нашем народу ни српским властима да се ствари доведу на неки ниво. Зато су, ваљда, и биле честе промене у територијалном организовању села Пољанице.
О политичком раду у том времену не знам скоро ништа. На крају овог периода, 1903. десио се тзв. мајски преврат, када је свргнута династија Обреновића и на власт доведена династија Карађорђевића. О томе је причао мој деда Стеван, који је тада имао око 15 година. Села су и даље имала своје кметове, слично као у турска времена. Једина школа у Пољаници тога доба била је у Градњи. Мушкарци су почели да служе војску, далеко од куће, чак у Врање, Лесковац или у Ниш. Нема Пивка, Сжана, Книн, нема Вис! Тада људи нису ни чули за све то. Али Ниш им је био даље него Сежана у време моје младости, па ипак су својим војницима ишли у посету, и то пешке, све низ Ветерницу до Лесковца, а даље низ Мораву. Понели би неко колце баницу, мало лучен гра и као врхунац - печено пиле (ако се има). Дан натамо, дан овамо, преноћиште на отвореном, али видели су свог рођеног.
С обзиром на административну повезаност са В.Ханом, био је изграђен и одржаван пут Власе-Урманица-Лепеница-Хан као и Градња-Стрешак-Брестово-В.Хан. Тада се најчешће ишло у В.Хан, ређе у Лесковац а најређе у Врање. Из тог времена је прича да су неки инжењери пројектовали да пруга Ниш-Ристовац прође долином Ветернице, али су се неки сеоски представници побунили, јер наводно тамо где прође пруга жито не успева. Није сигурно да је било баш тако, али је сигурно да је долина Ветернице алтернатива коридору кроз Грделичку клисуру, па је сигурно било разних размишљања, тада и касније.
Као и све друго што овде напишемо, и ово подлеже допунама и критици, на то свакако рачунам и немам ништа против. Још много тога треба да сазнамо о свом завичају!
Искрени поздрави свима!

Без улажења у историјске чињенице, јер ово није предавање из историје, могу да наведем неколико детаља из периода бугарске окупације у време Првог светског рата, онако како сам их чуо или боље: како сам их упамтио.
Немам неке детаље о учешћу наших људи у Балканским ратовима, али је Пољаница као погранична област према тадашњој Турској (граница је ишла западним ободом Трстене) сигурно имала стратешки значај и одиграла значајну улогу.
Први светски рат је, ипак, био нешто невиђено за наш народ. Уследила је масовна мобилизација, борци су одведени да ратују далеко од својих кућа, многи нису никада чули за те крајеве. Позивани су војни обвезници, па и они који нису били служили војску, као мој деда Стеван. Родитељи, супруге, деца тих бораца месецима нису знали где су њихови најмилији и да ли су уопште живи. Ко је био писмен писао је повремено својима уз набрајање својих другова из скоро целе Пољанице који су са њиме ратовали, јављало се ко је жив а ко је погинуо, ко заробљен. Неписмени су својима, такође неписменима, јављали посредно: други им је писао писмо које је у Пољаници читао неко коме није намењено. Да ли то може да разуме данашња дигитална генерација?
Бугари су у овом рату досађивали и нашим борцима и нашем становништву. Борцима су ударили у леђа па многе заробили и одвели у своје логоре далеко на исток, што даље од Србије, на пример у турско Једрене које су такође окупирали. Био би велики списак свих Пољанчана који су били у бугарском заробљеништву, рачунајући и мог споменутог деду. Али из његове приче испада да је њима тамо било макар мало лакше него онима који су остали код куће под бугарском окупацијом.
Бугарске власти су хтеле по сваку цену да побугарче наш народ. Довели су своје попове и учитеље. Од народа су узимали и отимали све што су стигли. По причању старих били су гори од Турака и Арнаута заједно. Нико није смео да шиша овце, коси ливаду или да жање пшеницу док они не процене колико је за њих. Бије их глас да су били дрчни, незасити, да су стално могли да једу и стално тражили. Палили су људима куће или претили да ће то да ураде. Мојега пра деду Здравка су малтретирали да им каже где је сакрио неко благо или паре (?), стављали му вршњик (сач) на главу, ударали по њему и водили га у жандармеријску станицу, док су други мојој прабаби говорили: "Ајде, бабичке, измацињи пчелките да палиме кшта". Као, жао им пчела! Заиста вам кажем, људи су много пропатили у те 3 - 4 године. О страдању недужних Ушевчана писао је Аца, а све је лепо видљиво на споменику испред ушевачке школе и на табли на самој школи.
Од Бугара Пољаница није ослобађана, они су сами побегли када је био пробијен Солунски фронт. Јер они су били силни само док су имали јаку залеђину. Истини за вољу, имали су у Пољаници приличан број присталица, који су народу отежавали и онако тежак положај. Да ли из користољубља, да ли зато што су и они искрено веровали да су Бугари - то знају (знали су) само они!
Када овде говорим о Бугарима никако не мислим на оне из Босилеграда, Црне Траве, Горње и Доње Љубате. Не. Мислим на бугарску окупациону војску. Ту је Аца направио чисту разлику. Код нас је први доктор (Ћира) био бугарске народности а затим барем још један (Глигорча), а споменути Андра мислим није био једини просветни радник отуда. Чини ми се да је било и милиционера. Свима њима свака част, радили су поштено свој посао, а колико су се саживели са нашим менталитетом то је знак питања.
Али наведени су живели скоро, а пре тога смо имали још једно "бугарско".
Срдачни поздрав!

Пољаница је између два светска рата живела са своје три општине: Големо Село, Власе и Дреновац. То је опште познато. А каква је била даља територијална подела и организација власти на Југу Србије, е, ту је тешко похватати конце јер су се дешавале честе промене. У почетку су биле области, затим окрузи, па срезови. Краће време били смо везани за Владичин Хан, а онда непрекидно за Врање. Држава је била Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца до 1929. године, а после тога Краљевина Југославија. Од 1929. па све до 1941. године, Југославија је била организована у бановине; Пољаница, са Врањем, припадала је Вардарској бановини са седиштем у Скопљу.

Почетком овог периода живот у Пољаници је био доста тежак. Као што је познато, у Првом светском рату изгинуо је део мушког, најспособнијег дела становништва и пострадало доста недужних људи, цивила. Требало је времена да се од тога опоравимо. Земља је у време рата слабо обрађивана због недостатка радне снаге и намерно, како би се избегла давања Бугарима, па су њиве биле запуштене и није било лако да се обнове. Уз све то, двадесетих година прошлог века наше пределе захватиле су две-три сушне године, па је део становништва једва преживљавао. Јело се све што је могло да се прогута, храстов жир је била права посластица.

О политичким приликама у Југославији тога времена има много материјала и познато је скоро све. Али није баш јасно какав је одраз то имало на нашу Пољаницу. Износим пар цртица које могу да баце мало светла на ту тему. Када сам педесетих година прошлог века ишао у школу, о Краљевини Југославији нам је говорено све најгоре: како је била трула, како није било слободе. А народ је говерио: "Море, докле беше трула јели смо брашно (тип) нула, а кад дође Тито сто динара жито". Деда Бита, чувени воденичар из села, једном ме је запитао за здравље мога деде Стеванаљ, јер они су "иснави и стари радикали". Нисам од свога деде чуо да је био радикал, али то што је Бита говорио свакако се односило на међуратни период. Сигурно је да су се политичке борбе и тада преносиле на сељаке, као највиталнији део друштва. Старији људи су спомињали Јерезу (Југословенску радикалну заједницу) коју је основао Милан Стојадиновић, а свакако је било чланова и међу нашим људима. Знамо да је било и симпатизера и активиста Комунистичке партије Југославије. Најпознатији од њих био је Светислав Стојановић Бизон из Големог Села, касније борац Кукавичког партизанског одреда, војни старешина, генерал, начелник једне управе у Генералштабу. Да споменем још и Веселина Ивановића из Власа, кога су у Лесковцу као комунисту стрељали Немци на самом почетку Другог светског рата. Било је још таквих, али се тренутно не сећам имена.

У овом периоду о коме говоримо, Пољаница није имала струју ни телефон, а блатњав пут за Врање једва да је могао да пропусти једна воловска кола у једном правцу, док је пошта из Врања доношена једном недељно на коњу. Велика већина људи бавила се је пољопривредом. Мушкарци су војни рок служили на целој територији Југославије, мало су видели "свет". Новац је могао да се заради скоро искључиво продајом пољопривредних производа или стоке у Врање. Мало је било службеника, тек по неки деловођа или писар ако је имао четири разреда школе. Ко је имао среће могао је да буде путар. Али скоро да нема села из којег није било по некога у тзв. граничну трупу; то су били граничари, плаћена лица, али на одређено време, а после завршетка службе нису имали право на пензију.

Тако сам видео нашу Пољаницу између два рата, а сигуран сам да нисам видео ни пола од свега што је важно да се исприча.

Da nastavim tamo gde je čika Ljuba stao. Lepo je napisao šta je sve Poljanica nekad imala, a šta je od svega toga ostalo do današnjeg dana, jedno veliko ništa. Ostale su prazne kuće, napuštena imanja, neobradjene njive, urasli putevi i da ne nabrajam više. A zašto? Pa i malo dete će vam reći ako ga pitate, naravno, u pitanju je nebriga države za selo, ne samo u Poljanici, već u čitavoj Srbiji. Naravno mislim na period posle drugog svetskog rata. Napatio se naš narod i pod Turcima, i pod Bugarima, a naravno i posle toga, a slobodno možemo reći i dan danas. Od rata naovamo srpski seljak nikad nije uspeo da stane na svoje noge. Dok je srpski seljak godinama čekao da država pomogne osiromašene i onemoćale ljude, dotle su mladi masovno počeli da napuštaju svoja ognjišta.
A šta se to toliko strašno desilo posle rata, pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka? Evo ispred sebe imam neke podatke iz tog perioda, citiram: '' Broj stanovnika smanjio se od 1953 do 1981. godine za 41%. Posle 1961. godine iseljavanje je pojačano. Tako, npr., od 1961 do 1981. godine broj žitelja u Tumbi smanjio se za 58,6%, u Roždacu za 52,4%, u Mijovcu za 50,8%, u Trsteni za 47,5% itd. U mnogim naseljima preovladavaju staračka domaćinstva. Pojedina sela su na putu da potpuno opuste u naredne dve- tri decenije. A iz toga proizilaze nesagledive društvene i ekonomske posledice. Migracija stanovištv je dovela do naglog opadanja broja dece. Zbog toga su već zatvorene četororazredne osnovne škole u Gradnji, Dobrejancu i Strešku. Od prvog do četvrtog razreda osnovne škole školske 1967/68. bilo je 679, a školske 1985/86. godine 203 učenika. Znači, broj učenika se smanjio za više od 70%.''
Šta reći na sve ovo, gde smo sada, 2011. godine?

Новак-новак је писао о Пољаници после рата, што је сасвим у реду. А ја настављам по неком свом редоследу, па ево једног виђења дешавања код нас у време Другог светског рата:

Овај период Пољанице обухвата време од 1941. до 1945. године, ма да је оно "бугарско" трајало до августа 1944. године. Судбина Пољанице у овом времену не разликује се много од судбине осталих крајева јужне Србије, али је ово прилика да се мало подсетимо шта је све наш народ преживео. Нажалост, не знам много имена наших људи тога времена са којима бих поткрепио овај текст, али верујем да су историчари одрадили свој део посла. Нека имена, којих се сећам, прескочићу да не бих другима учинио неправду и зато што су живи њихови потомци који, недужни, не морају да трпе последице.
Пре почетка рата многи мушкарци из Пољанице били су на редовном одслужењу војног рока или позвани на војну вежбу због претеће ратне опасности. Већина њих није се вратила кући: неки су изгинули у краткотрајном рату, а други били заробљени од Немаца. Мислим да се гробови већине погинулих не знају ни данас, јер нису били обележени због хаотичног стања у војсци и држави и брзог слома сваког организованог отпора агресору. Заробљеници су одведени на принудни рад у Немачку, Аустрију, Норвешку ... Мислим да је било појединаца који су били утамничени у немачке злогласне логоре као што је Дахау, Матхаузен или Бухенвалд. Они који су све то преживели и дочекали крај рата, под утицајем пропаганде о новом, комунистичком режиму у Србији, углавном се нису враћали у своја села. Остали су да раде тамо где су се затекли или се иселили у Америку, Канаду, Аустралију или Нови Зеланд. Тада је настала такозвана прекоморска емиграција Пољанице, јер до тада је то била права реткост.
Нису сви тадашњи војници били тако лоше среће. Неки, који су служили у близини Пољанице, вратили су се кући живи и здрави. Скоро сви су са собом донели своје лако наоружање, а чуо сам за неке случајеве да су довели и расне војничке коње и довезли запрежна кола, чезе, каруце. А било је ту још по нечега очерупаног од пропале државе.
Бугари су, као лешинари, дошли одмах после капитулације Југославије и успоставили своју власт на територији коју одавно сматрају својом, коју су држали и у време Првог светског рата, а то је скоро цела Пољаница, изузев села северно од Големог Села, која Р.Т.Николић сврстава у Клисуру: Дупељево, Мијовце, Студена, Мијаковце, Лалинце и Тумба; та села ушла су у састав тзв. Недићеве Србије. Гранична караула и царинарница поново је била код Јањине куће на крају Големог Села.
Више је него јасно да су Бугари имали и сараднике у редовима Пољанчана. За једног од таквих један мој комшија је, наравно после рата, говорио да има спремно бело кече (албанску капу) и једва чека да запуца од Десивојца па да исту стави на главу! Такви су поцепали више српских шајкача него сами Бугари; казивали су где је ко сакрио ракију, жито или мед. Таква је судбина нашег народа још од Косовског боја.
Бугари су мобилисали мушкарце стасале за војску и одводили их у војне јединице унутар Бугарске. Мој отац је две године одслужио у граду Русе, а неке његове колеге у Плевен, Варну и Бургас. Пратњу неких група регрута које су Бугари водили за Врање, успут су напали партизани а друге такве четници, па им они "ослобођени" били попуна за њихове јединице.
Пољаницу је покривала Пољаничка четничка бригада под командом Радомир Пешића у саставу Јужноморавског корпуса Боривоја С. Манића; командант једног од батаљона код Радомира Пешића био је потпоручник Василије Ђорђевић из Власа. Партизански покрет био је заступљен у форми Кукавичког одреда, у коме је руководећу улогу имао предратни комуниста Светислав Стојановић Бизона из Големог Села. Борбе између ових оружаних формација међусобно и против Бугара одвијале су се углавном на периферији Пољанице, у ширем окружењу села Оруглица, на падинама Кукавице и око Честелина. По казивању неких очевидаца, дошло је до сусрета „очи у очи“ између поменутих команданата Бизона и Василије, о чему је на овим страницама писао Аца.
Бугари су успоставили своју команду у згради жандармерије у селу Власе, где су држали војнике јачине око једног вода, па одатле, на коњима, непрекидно патролирали Пољаницом уздуж и попреко. Школе нису стигли да отворе, али су поставили своје попове. Мене је у власачкој цркви крстио бугарски поп, чини ми се рекоше да се звао Васиљ. Завели су полицијски час, не знам због чега; нису дозвољавали никаква окупљања после 22 сата, чак ни на свадбама. Једни сватови у породици Сребрњаци у Власу задржали су се после полицијског часа, па је интервенисала бугарска патрола и том приликом из пушке убила Бранка из поменуте породице, а Милана званог Минче тако испребијали кундацима да су се последице виделе до краја његовог подужег живота.
Било је страдања невиних људи како од стране Бугара тако и од четника и партизана, што је посебна тема и изискује познавање много више чињеница него што су мени присутне. А неспорно је да су партизани крајем 1944. године извршили још једну мобилизацију оног преосталог дела мушкараца, практично младића, па их после краће обуке упутили на сремски фронт. Кажу да је Пољаница ослобођена од Бугара 26. августа 1944. године. Немци као окупатори нису долазили у Пољаницу, али је неколико њих, заробљених од стране партизана, преведено преко наших села.
Тако је некако било у нашим селима у време „другог бугарског“ које су стари људи неисправно називали „задњо бугарско“ јер (хајде да се мало нашалимо) ко каже да је задње!?
Поздрав од Чика Љубе.

Наш "форумаш" Аца покренуо се тему о конкретним питањима живота људи нашег краја пре 50 година! Лепа је то замисао и тражи активност више чланова, што и сам Аца истиче. По мени, то је тема непрекидна и никада исцрпљена и њоме треба да се бавимо макар једну годину. Ако има заинтересованих, то јест. Ја покушавам да заокружим започету тему о политичким приликама код нас, па сада додајем последњи наставак у том низу. Ацин пројекат подржавам и желим му успех, а што свакако зависи од одзива осталих чланова и нечланова. Да пређем на своју тему:

Перио после Другог светског рата нам је најближи јер има највише савременика, а уједно најтежи за обраду пошто има толико догађаја који су нам познати и тешко је направити прави, сажети избор а да се у томе не погреши.

Одмах после рата, народ је био збуњен и скоро шокиран насталим променама. Нема више Краљевине, на снази је Република; а то је огромна промена за свест једног сељака. Сећам се да су, поред редовне школе, били активирани и неки аналфабетски течајеви, па је једна моја даља рођака Коцана муку мучила да научи правилан изговор новог назива државе и да запамти шта значи ФНРЈ. Морао сам да јој помажем ја, који сам тек био завршио два разреда школе! Па су онда, одједном, сви постали "другови", нема оно "господине" и "госпођо"; ни ово се никако није уклапало у схватања наших људи.

Али први реални проблеми са којима су се сретали житељи Пољанице били су обрачун нове власти са учесницима или само симпатизерима четничког покрета и тзв. обавезни откуп. Скоро да је нормално да се победник касније додатно обрачунава са побеђеним. Али то није рађено селективно. Јер, било је у Пољаници четничких руководилаца, бораца, помагача, отворених и тајних симпатизера. Неки јесу окрвавили руке у борби, неки су починили злочин. Али већина није имала никакву прилику да учини тако нешто. Но, ипак су многи одвођени и привођени од ОЗН-е, затварани, мучени и пребијани. Такве муке, ни крив ни дужан, поднео је, на пример, свештеник, касније протојереј, Божидар Милошевић, на далеко чувени поп Божа из Големог Села.

Обавезни откуп је био додатна омча око врата наших сељана. Изнурени и десетковани у ратовима, после неколико неродних година, морали су да предају све што им је неко разрезао по ко зна каквом критеријуму, али никако не праведно. Ако нису имали да предају што се тражи, морали су да купе и опет поклоне, јер "откуп" није био прави откуп. Често се говорило да су Турци, па и Бугари били праведнији!

Онда је дошао декрет о забрани чувања коза и забрани кресања лисника, што се код нас звало "чукљање шуме".

У таквим околностима није чудно што људи нису симпатисали нову власт. Питали су се у чуду шта је тај Тито, из које је династије, каква му је функција - да ли цар или краљ? Покушавали су да одгонетну значење тога имена. Мој деда Стеван је тврдио да Тито потиче о речи "титула" коју је тај вођа стекао у рату. Други су мислили да је наређивао и делио послове речима "ти то, а ти то" и зато је назван Тито. Неки Величко Жабар звао га је Кита, не знам да ли намерно или случајно. Знало се и то да је био маршал; један мештанин, који није волео шалу рекао је неком мангупу који га је задиркивао: "Тај твоја шала ће отидне до маршала, а куде маршала нема шала". Један други Влашанин опсовао је Јованку и имао грдне муке да докаже да је мислио на неку своју комшиницу.

Ето, таква су моја сазнања о првим данима непосредно после рата. Касније су се прилике стабилисале и нормализовале, власт је мало попустила а сељаци се мало навикли или пак огуглали. Деца су се описмењавала, школовала, људи се запошљавали мало у наша села а више у градове, одлазили у иностранство. Све је кренуло на боље - и ево докле смо га догурали!!

У организационом смислу Пољаница је после рата остала као и пре рата. Имала је три општине: големосељанску, власачку и дреновачку, све у срезу врањском, без некадашњих округа. Големосељанска и дреновачка општина укинуте су 1955. године и придружене општини Власе, која је 1965. такође укинута и припојена општини Врање.

Знам, ова тема је тек начета, али од мене толико! Не да нећу, него не знам више!

Поздрав свима на Форуму!

Nekim svojim pedantnim redosledom dođe čika Ljuba do kraja drugog svetskog rata i zakači koliko je znao o kraćem periodu nakon njega, da kažem u "oslobođenoj" Poljanici. Navodnice nisu cinizam, nego da ne ispadne kako je samo Poljanica oslobođena od fašizma. Iskreno, ja, koji sam rođen tek 1965. znam samo ono što sam negde pročitao.
Znam da se za današnju mesnu kancelariju u Vlasu (zapravo ne ovu sadašnju nego onu srušenu) govorilo da je to Opština u Vlasu, iako je kao opština prestala da postoji u godini u kojoj sam ja rođen. Koliko lično žalim što Poljanica, odnosno Vlase, nije ostala opština ni do danas, to sad i nema veze. Samo malo da dopunim čika Ljubu: Našao sam registar svih naseljenih mesta u tadašnjoj FNRJ, to je ogromna debela knjiga, koja, pretpostavljam da je negde u Uševcu, jer je nekako tamo prenešena. Možda sam o tome već pisao negde, ali nije problem da ponovim. U Poljanici je posle rata (drugog svetskog) postojalo, odnosno osnovano 6. (šest) mesnih narodnih odbora (MNO). To su bili MNO Drenovac, MNO Vlase, MNO Trstena, MNO Golemo Selo, MNO Gradnja i MNO Studena. Dakle to je ono što sam znao o Poljanici iz onog doba, pre no što je išta o njoj objavljeno na Internetu, kao i na ovom forumu.
Moramo da budemo obazrivi u ovoj temi, i da razgraničimo neke stvari. Ja lično smatram da je istorija sve ono što se događalo negde do pred početak drugog svetskog rata, bar što se tiče Srbije a samim tim i Poljanice. Znamo da pobednici pišu istoriju, znamo da je ona koju smo mi u školi učili i učili drugi do kraja osamdesetih prošloga veka, osporavano i danas se vode polemike o tome. Znamo i da još uvek nisu pomireni partizani i četnici, i danas jedni druge optužuju, mada ih je malo ostalo i jednih i drugih. Ima i slučlajeva da se sada uključuju u raspravu o tome koji u to vreme nisu bili ni rođeni, pa čak i oni koji su rođeni mnogo, mnogo posle toga. Ne želim da osporavam ni jedne ni druge niti da ih veličam, činjenica je da su i jedni i drugi postojali. Partizani su bili formacije koje su se borile protiv nemačke u bugarske okupacione vojske radi oslobođenja zemlje od njih, i protiv četnika radi uspostavljanja novog političkog poretka - komunizma i republike. Borbe protiv Nemaca i Bugara jesu bile oslobodilačke, naravno, ali sa četnicima se vodio građanski i politički rat, jer, kao što znamo, četnici su bili Srbi, mada im je politička orijentacija bila odbrana zemlje od okupatpora i komunista istovremeno. E, sad ne bih da zalazim u to, time neka se bave stručni analitičari, nisam pristrasan, iako su mi dedovi i po ocu i majci, bili najpre vojnici Kraljevine Jugoslavije na početku drugog svetskog rata, pa nakon toga postali partizani. Maltene su generacija, jedan je 1921 a drugi 1922-o godište. Kako je zaista bilo, nisam stigao da ih pitam, dedu po ocu nisam zapamtio jer ga ni moj otac ne pamti, umro je po povratku iz rata od bolesti i rana koje je tamo zadobio. Deda po majci je umro kada sam imao oko 5. godina, tako da ni njega nisam znao šta da pitam.
Žao mi je zbog činjenice da je nova vlast, nakon završetka rata maltretirala sveštenika, sada već pokojnog Božidara Miloševića- Božu, koji je mene lično krstio. Neznam šta je taj čovek mogao da zgreši kao običan sveštenik, osim što je za razliku od komunista atesista bio pobožan. Srećom, ja nisam čuo da je u mom selu iko maltretiran tokom Informbiroa 1948, niti da je bilo ko bi na Golom Otoku. Narod je malo znao pa samim tim i bolje prolazio. Što se obaveznog otkupa tiče, pred tom činjenicom sam zapanjen kao i svaki drugi iole normalan čovek. Moji roditelji su mi pričali o tome, to je istinita priča, iako u školama nikada nije pominjana. Ne bih ni ja o tome, kažem, vrlo je kompleksno, još uvek se nisu pomirili partizani i četnici, možda i bi da se ne mešaju u to njihovi sledbenici. To da je bilo zabranjeno gajiti koze, čuo sam i ranije, i tu umobolnu odluku onoga koji ju je doneo ne mogu da razumem. Uostalom, to je pogodilo čitavu Srbiju, srećom, Poljanicu mnogo manje i dobro je što je tako.
Ja iz onog doba u kojem sam rastao i školovao se, kao i radio kasnije, nemam šta da posebno dodam o životu u Poljanici, osim da je bila mnogobrojnija, da je svako mogao da ide nesmetano u crkvu (ko je hteo), da je bio miran period do kraja osamdesetih prošloga veka, i da je bila učestalija migracija i emigracija stanovništva. Politikom se niko nije aktivno bavio, sve do 1991. godine, a onda sam prestao da posećujem Poljanicu. Smatram da se nakon toga nema šta ni pisati, to više nije nikakva istorija, već politički i verski sukobi, prepucavanja, opšta borba za vlast, obmanjivanje naroda, gomile lažnih i neispunjenih obećanja, NATO agresija na našu malu zemlju i tako dalje. Tu može biti izvesnih neslaganja, pa ja mislim da je ovim čika Ljubina tema završena. To je moj stav, ja je nisam otvorio pa nemam pravo ni da je zatvaram. Pozdrav i sve najbolje.

У праву си Ацо, ова тема је практично исцрпљена. На зато што нема о чему да се пише, већ зато што више нема ко да пише!! Ти и ја написали смо колико смо знали и доста од нас. Период који следи после онога о чему смо писали није историја него садашњица, рано би било да то сврстамо у историју. Треба да прође неко време, да се мало разбистри.
Што се тиче Месних народних одбора (МНО) у Пољаници, треба да додам још неку реч. Наша Пољаница је често мењала припадност и унутрашњу административну припадност, као да је неко вршио експерименте. Није се знало шта ће са нама и где да нас сврстају. Када су формирани поменути МНО и шта су тачно значили - није ми сасвим јасно. Били су, колико разумем, неки АВНОЈ у нашим сеоским условима. Али је чињеница да у време постојања општина у Г.Селу, Власу и Дреновцу, до 1952. године, у селима Трстена, Градња и Студена постојали су МНО, а они у општинама су се звали (ваљда) Општински народни одбори (ОНО). Ти сеоски МНО су имели неке администраативне функције, па су људи до скора тврдили како су и поменута села после рата имала своју општину. То је све што, за сада, знам о МНО а бојим се да више нећу ни сазнати. Мени је довољно толико. А теби, Ацо?
Поздрав нашим Пољанчанима широм планете!
Чика Љуба.