ЛЕБ И С ЛЕБ.

Драги Пољанчани, ево да започнемо једну нову тему - о хлебу или лебу како се код нас каже. Можда хлеб није важнији од ракије (шалим се) али заслужује да му посветимо пажњу. Ја се сетих неколико реченица, а има толико тога да се каже!

Леб (хлеб) је био а у доброј мери и остао главни прехрамбени артикал становника Пољанице. Када се каже леб, мислило се углавном на кукурузни хлеб, док се од пшеничног брашна се спремала погача, а то није леб, јер добра погача као и симит може да се једе с леб.
Леба није било довољно, па је био поштован и цењен. За сваки оброк, у било које доба дана, говорило се "једемо леб", гост или пролазник је понуђен "Ајде да једемо леб". Леб се је чувао у посебну направу звану наћве, касније у разноразне витрине и слично, али увек на најчистијем месту у кући. Водило се рачуна да се мрвице хлеба не нагазе, јер то је греота. Чак и када се псу баца парче хлеба, водило се рачуна да то парче не падне на нечисто место. Једна од најтежих клетви била је та да некога леб убије: "Дабогда те убија овај лебац што га фрљаш" или: "Нека ме убије овај леб ако лажем". Доста касније настала је и клетва "лебац му се огадија" која се најчешће односила не лекара који не даје боловање здравим женским особама.
Код нас није могао да се смисли оброк ако нема леба; јео се уз кромпир, макароне, зељаник па и уз баницу. Шта год да је спремно за послужење, увек се почињало са хлебом и хлеба је увек морало да буде на столу. Воће и поврће (када га је било) скоро да није сматрано за храну, оно се јело онако, успутно, више као нека занимација или да се дочека леб. (Причало се да је неки Влашанин у пролазу затражио "две-три сливке да не умре гладан до куће").
Ко је имао хлеба да целе године прехрани породицу сматран је за богатог сељака. Ко није имао - сналазио се на разне начине: јело се свакојако лишће и трава, храстов жир и кора, кукурузне класурке - било је довољно да се томе дода мало каквог било брашна. Скоро нико није просио нити вапио у смислу "Леба, леба, господару!". Чекало се да заруди први сноп јечма, па да деца коначно окусе нешто од житарица.
Леб је био потребан и довољан услов за преживљавање, ако има још нешто уз њега, утолико боље, али није било нужно. Није се питало "што има за ручак" него "што има с леб". Сећам се једне анегдоте по којој су једно наше Циганче нудили да постане цар после погибије Лазара на Косову. А оно им одговорило: "Оћу да сам цар, тој је ласно, него ми кажите кој ће да ми дава леб?". Даље, мајстор - зидар Благоја из Власа је прво преговарао "кој ће да дава леб" па тек онда о цени и другим детаљима уговореног посла.
Ето, то је део приче о нашем лебу насушном!
Поздрав, Чика Љуба.