Ne vise/bivsa Poljancanka

Sa uzivanjem citam sva vasa poljanacka secanja, obicaje/adete, recepte, preporuke i slicne priloge. Imam utisak da su moja poljanacka secanja trun svega toga, kao da su moje detinjstvo i mladost samo deo jednog turistickog prolaza Poljanicom Mozda je uzrok tome moja sanjalacka priroda ili otac koji je strogim okom brinuo o "postenju" starije kceri. To moje skromno secanje me podstice na citanje svih ovih priloga. Hvala svim stvaraocima i onima koji ce to tek postati.
Moja bivsa Poljanica je u mom secanju bila raj na zemlji. Odrasla sam u nezagadjenoj prirodi, bez auta i televizora, okruzena visokom travom, poljskim cvecem cijeg se mirisa i danas secam, uz cvrkut ptica, bosonoga i naivna do zaostalosti. Imala sam imaginarne drugove za igru, pa me brat cesto ismevao jer sam im glasno poveravala sve moje misli i osecanja.
O deci su brinule starije komsinice, koje nisu mogle vise pomagati kod obrade njiva. Secam se baba Rade, njenih pranja tepsija peskom na potoku, gunjdjanja na nas decu, kad je previse zapitkujemo i njenog borilackog petla koji nas je ganjao po dvoristu. Baba Rada se vise puta morala umesati u toj nejednakoj borbi, inace bi neko od nas isao kroz zivot slep (corav). Posle takve presude ona bi nas bukvalno izbacila iz dvorista, valjda joj sudjenje nije lezalo.
Secam se i njenog sveze pecenog, zanosno mirisnog hleba, koji bi premazala tankim slojem pekmeza od sljiva i podala svojim unucicima. Pozeljne oci nas ostalih nije uvek mogla ingnorisati, pa bi i mi, s vremena na vreme, takodje okusili tu poslasticu. Ponekad bi hleb posula secerom, koji je umilno krckao izmedju zuba, poklanjajuci nam karijes
Ovde moram podvuci da je i moja baba pekla najbolji hleb i najukusniju banicu sa sirom. Ona i moj deda su imali posebnu zgradu/ kazanicu u kojoj je u sredini paljena vatra, a sa krova su nad njom visele verige. Tu se kuvala hrana za svinje i curke, pekao hleb ispod vrsnjika, pekla i probuvala rakija i slavio Badnji Dan, sagorevanjem Badnjaka.
O probi rakije sam od mog dede cula sledecu pricu:
Te jeseni sam jako cesto odlazila u kazanicu, pa me on radoznalo upitao sta ja to tamo radim. "Idem pobam," odgovarala sam ja sa svoje dve godine, a on kao nije znao sta to znaci. Posle ko zna koje pobe, a posto me duze vremena nije bilo, nasao me on besvesnu, opruzenu preko praga. Pustio me da se ispavam, ali je posle toga kazanica, u vreme pecenja rakije, bila za mene tabu. Mozda je taj moj izlet i razlog moje vecite netrpeljivosti sa alkoholom.
Moj deda je bio moj najblizi i najdrazi i to i ostao do kraja svog zivota. Sa njim smo mi unuci, a posebno unuke, posto nas je bilo mnogo vise, zalazile sa jednog brda u drugo, neustrasivo krstarile gustim sumama, delile njegove cigarete, pevale i ogovarale roditelje. On je sve razumeo i retko kad nas kritikovao.
Nekom drugom prilikom cu detaljnije opisati moja secanja na tog, za mene predivnog coveka.

Srdacan pozdrav svim Poljancanima i onima koji su uz nas!
Gordana

Možda nisam najbolje razumeo naslov "NE VIŠE/BIVŠA POLJANČANKA", ali me zadivilo pomalo dirljivo pripovedanje, prožeto realizmom i romantikom, onako kako je slavni Bora Stanković činio. Znam, to je napisala ćerka jednog matičara, obrazovanog i autoritativnog gospodina, mog daljeg rođaka. Ti naši preci, dede i babe, koje smo bez malo voleli više od naših roditelja, još uvek žive i živeće u našim srcima. Ali njih odavno nema, to je surova realnost. Zavičaj je nešto drugo, on je živ, postoji, budi se svakog proleća, vraćaju mu se ptice. Samo mu se slabo i sve slabije vraćaju oni koji su iz njega potekli, a žive negde na drugom mestu. Zavičaj nikada ne može biti bivši. Zavičaj je JEDAN. Pozdrav!

Како сте све то лепо рекли, Гордана и Ацо, очигледно сте промашили професију и животни позив. Сада сам потпуно сигуран да ће Аца да напише роман о коме је говорио, а нешто слично би могла и Гордана! Никада није превише писања о Пољаници и њеним људима, једном ће неко то да сабере и сачува за неке будуће генерације. Биће још оваквих текстова, сигуран сам.
Много поздрава ауторима и онима који се за то спремају!