Mijovska reka I deo - valjavice

Poznata je činjenica da Veternica od svog toka kroz Poljanicu jednim većim delom prolazi kroz Mijovce. Negde od Janjine kuće u Golemom Selu pa sve do Goleme Luke, ispred jezera u Barju. Paralelno sa njom većim delom prolazi i asvaltni put Vranje – Mijovce. Manje je poznata činjenica za one starije a pogotovu za mladje Poljančane da kroz Mijovce prolazi još jedna reka, ona je nekako sakrivena iza Mijovskog Rida i Jazavice a tamo malo ko zalazi – Mijovska reka ili Kalabarina. Još je manje poznata činjenica da je ova reka u bliskoj prošlosti bila, bar za Mijovčane, daleko važnija reka od Veternice jer je ona značila život za veći deo sela pa čak i mnogo više, za celu Poljanicu i deo Leskovačke opštine.

Zašto je ova reka imala tako važnu ulogu? Odgovor leži u prostoj činjenici što je na Veternici leti vodostaj bio dosta nizak, gotovo da je znala presušiti. Trstenska, Roždačka i Studenska reka su nešto slabije od Mijovčanke, leti kada je vodostaj nizak nije bilo dovoljno snage za pokretanje vodeničnog točka.

Isto tako iz sadašnjeg ugla gledanja neverovatna je činjenica koliko su stari Mijovčani (kada su oni to radili verovatno su bili mladji), znali da koriste taj bogom dan obnovljivi resurs, kako vodu za piće i navodnjavanje tako i da maksimalno koriste njenu snagu za pokretanje vodenica, valjavica, pilana, vunovlačara itd. Vrlo prosto obnovljivi resursi su se maksimalno koristili a priroda je ostajala čista (u Poljanici postoji jedna izraz koji mnogo bolje ovo opisuje – "nesu galatili zemlju").

Mijovsku reku formiraju Dupeljevska i Ravnodelska reka. U gornjem toku u nju se uliva Oruglička dolina a u samom donjem toku pre uliva u Veternicu Melovska dolina. Dužina toka je oko 8 km. U gornjem toku kao i nešto na Ravnodelsku i Dupeljevsku reku kroz Dupeljevo postojale su samo vodenice, u srednjem toku kroz Mijovce pored vodenica postojale su valjavice, pilane i vunovlačara a u donjem toku samo vodenice.

Na ovom kratkom parčetu bilo je u bliskoj prošlosti oko 35 od gore navedenih zgrada (naravno toliko jazeva i vada – ove ćemo izrazu za one van Poljanice objasniti u sledećem nastavku). Prostom matematikom dolazimo da se na nešto više od 200m nalazila po jedna zgrada. Da li danas kada je ostala samo jedna vodenica u Mijovcu (možda se dok pišem ovaj članak i ona urušila), možemo zamisliti koje su se sve aktivnosti ovde odvijale, naravno bilo ih je još ali o njima ćemo u kasnijim nastavcima, da li potomci iz ovih familija uopšte znaju da su njihovi pretci i te kako znali da koriste ovaj bogom dan dar. Još se manje može zamisliti da sadašnji Poljančani pogotovu oni raštrkani po belom svetu znaju da bi njihovi pretci mogli da se obuku morali su da donesu sukno u Mijovce da ga valjaju u valjavicu, da bi mogli da prehrane svoju čeljad morali su žito da donesu u Mijovske vodenice.

Stanovništvo Poljanice je uglavnom samo sebi proizvodilo odeću. Jedna od bitnijih sirovina bila je ovčija vuna. Da bi se od nje napravila odeća moralo se je proći kroz nekoliko faza: šišanje ovaca, pranje vune, nošenje u vunovlačaru da se ispegla, predenje vune u konac (svima nama starijima poznate sedeljke) i najzad ili se taj konac plete da bi se dobili džemperi, čarape šalovi itd, ili se ta vuna tkala za čilime ili klašnje (izatkana vunena sukna). Naravno za klašnje se koristila isključivo crna vuna a ona "surova" se morala bojiti u "oraovinu". Ovde ću pokušati, naravno koliko mi to moja pismenost dozvoljava, da opišem postupak od tkanja klašnja do njihove finalne obrade da bi se od njih mogle praviti muške pantalone, kaputi i prsluci (kaputi i prsluci su se obšivali i šarali gajtanom), kolije (kratki kaputići obšiveni gajtanom za žene) a oni koji su imali više klašnji od njih su pravili i prekrivke za spavanje. U Poljanici je bilo više valjavica ali jedine koje su radile tokom cele godine bile su valjavice na Mijovskoj reci. Zbog te činjenice cela Poljanica i okolna sela prema Vladičinom Hanu, pa šiptarska sela (Velja Glava, Desivojce, Berivojištica itd) i naravno delovi Leskovačke opštine: Oruglica, Melovo, Lipovica pa sve do Ravne Banje, Gagince, Crcavac, Barje itd valjali su klašnje baš u ovim valjavicama.

Nakon izvršenog tkanja klašnje se nose u valjavicu. Kao potvrdu da su klašnje primljene izdaje se rabuš. Rabuš se pravi od drenovog drveta, obradi se u obliku kvadra, na dve suprotne šire strane se urežu recke (crte) proizvoljan broj (mogu biti paralelne, ali uglavno ne a mogu se i ukrštati). Pri kraju tog pravougaonika sa suprotne strane gde su recke se nožem zareže ukoso do otprilike polovine a onda se do te polovine isto nožem od vrha otprilike na pola iseče taj deo do ureza. Parče koje je izvadjeno je manji deo i ono se ušiva u klašnje a ostatak se daje donosiocu kao potvrda da je predao klašnje. Uparivanjem ova dva dela kada se poklope veličina i recke to je znak da je baš to platno donešeno. Ništa prostije a efikasnije!

Kako izgleda valjavica? Teško je to rečima opisati pogotovu ako nemate dara za pisaje i opisivanje stvari. Jedna slika bi rešila taj problem ali smo nažalost na ovom mestu uskraćeni da koristimo slike. Glavni njen deo su dva malja – to su dve drvene gromade jedna pored druge u horizontali svaka od 500-tinak kilograma koji su ušima (drvena greda pričvršćena za gornji deo malja) pričvršćeni (obešeni) za grede na tavanu valjavice. Ispod njih se nalazi dobro uglačane hrastove daske prvo horizontalno postavljene ispod maljeva a u nastavku pod pravim uglom naviše prema vrhu tavana (zvaćemo ga korito gde se valjaju klašnje). Sastav nije čisto prav ugao već je zaobljen kako maljevi nebi pod sebe podvlačili sukno koje se tu kasnije stavlja. Maljevi onako obešeni trebaju da se pokreću i to naizmenično jedan se udaljava pa onda svom silinom udara u sukno, pa onda naizmenično drugi stvarajući jak zvuk, dum,dum koji se čuje u celoj kotlini skroz do najudaljenijih kuća na Mijovskom ridu. Na svom dnu svaki malj ima svoj "palac", a ispod toga se nalazi drvena osovina "valma". Kroz valmu prolaze "pete" dva peraja normalna jedan naspram drugog ispod svakog malja koji će kada se osovina bude okretala naizmenično zakačinjati jedan pa drugi palac na malju udaljavajući i puštajući malj da svom snagom udari u sukno u koritu. Normalno na kraju valme je ogroman točak samo što je ovaj za razliku od vodeničnog točka koji je paralelan sa zemljom vertikalan u odnosu na zemlju i normalno mnogo veći. Ovaj ogroman točak pokreće jak pritisak vode iz "buke" (ogroman šuplji drveni balvan iskošen gotovo do 90 stepeni da ima pad a na kraju sužen kojim se voda iz vade dovodi na valjavičin pogonski točak), kako se on okreće tako okreće valmu sa petama a one pak naizmenično udaljavaju i puštaju maljeve.

Smatram da bi za čitaoce bilo interesntno da opišemo kako se valjaju klašnje. Prvi korak je da se klašnje ušiju kako ne bi došlo do mešanja u uvijanja sukna. Nakon toga tako ušivene idu u korito za pranje (korito je napravljeno od dasaka u obliku kupe ali obrnute nopačke na šiljak i u to korito konstanto teče pod pritiskom voda iz vade). Ovim se vrši omekšavanje i ispiranje sukna i ovaj proces traje oko 3-4 sata. Naravno kada je korito slobodno evo radosti za decu, pa ko kaže da u Poljanici nije bilo đakuzija. Nakon toga sukno se prebacuje u korito izmedju maljeva. U jednoj turi stane oko 4-5 tuba ili oko 100 metara sukna. Puštaju se maljevi koji tuku tako vlažno sukno. Naravno pored udaraca koje sukno trpi glavnu ulogu igra kazan sa toplom vodom koje mora biti svih 24 sata. Na svaka 2 sata sukno se preliva toplom vodom. Posle 24 časa proces valjanja je završen i sledi peglanje. Najprije se onako vrele klašnje odšiju a onda jedan uvija to platno u tubu, drugi drži sa druge strane da bi se što više isteglo platno. Tako uvijene tube idu na peglanje, jednostavno se stave u korito sa maljevima koji ih tuku 15-20 minuta uz konstantno zalivanje vrelom vodom. Nakon toga klašnje se stave da se suše, opet smotaju u tube i budu spremne da se isporuče donosiocu.

Još samo da se sašiju pantalonke (naravno ispod njih idu prtene gaće od konoplje koje se gajilo u Mijovce), društvo je spremno da se uhvati u kolce na vašare u Golemom Selu i Vlasu. Pretpostavljam da će te reći da je nemoguće ići usred leta u takvim pantalonama, ali se varate, one su se nosile i leti kao dobar izolator. A i za šivenje nije bilo problema jer su krojači Blagoje i Slavko Pilištari imali spremne svoje čuvene mašine singerice.

Naravno od svih ovih najpoznatija je Pilištarska valajvica Čedomira i Živka Jovanovića koja je u upotrebi bila preko 100 godina (vidi Vranjanski glasnik knj. XXII/1990 godine str.92). Posle njihove smrti rad su nastavili njihovi potomci Blagoje, Božidar i Slavko i ona je grmela sve do polovine 80-tih godina. Danas je i od nje ostala ruina, mogu se videti samo maljevi kroz krov koji se urušio, sve ostalo je zaraslo u kupine.
Ostale mogu pronaći samo arheolozi. Culkina je zatvorena njegovim iseljenjem krajem 50-tih, srušila se i zarasla u korov, šiblje, paučinu i kupine. Slična sudbina je zadesila i Slavkovu valjavicu.

Da li smo ovu valjavicu mogli da sačuvamo (konzerviramo) za sledeće generacije, kao deo naše istorije. Izvinite, suviše sam subjektivan da bih ja davao sud o tome. Sud prepuštam čitaocima. Verujem da sama konzervacija ne bi bila skuplje od jedne obične večere koju danas naši moderni "biznismeni" potroše za jedno veče.