Mijovska reka II deo – vodenice, ostalo

Neverovatno je kako činjenice brzo blede. Uverio sam se u to prikupljajući podatke za ovaj članak. Neke stvari sam lično znao, za neke kontaktirao starije od mene koji bi to bolje trebalo da znaju - pobledele su slike i teško je vratiti se samo 50-tak godina unazad. Šta će biti za 20-30 godina kada njih više ne bude bilo? Da li ćemo znati gde su nam koreni, ko su nam bili preci, gde su živeli i šta su radili?

Možemo biti zadovoljni ili ne svojim poreklom, ali to smo mi, to nam je svevišnji odredio i smatram da to moramo poštovati. Dužni smo to zbog nas, zbog svojih predaka, a najviše zbog pokolenja koja dolaze posle nas. Život na zemlji nije počeo i na završava sa s nama. Ne možemo lebdeti u vasioni, moramo imati korene koji nas drže za zemlju. Kada našim potomcima materijalni deo ne bude najvažniji u životu i te kako će imati potrebu da znaju ko su i odakle su. Zar danas crnci u Americi ne jure po Africi svoje korene? Koliko kolena ispred nas možemo nabrojati? Ko smo mi, odakle smo, da li smo pali s Marsa? Potomstvu verovatno nećemo ostaviti materijalne dokaze, mnogo toga je propalo, a ostatak je, bojim se, u stanju propadanja. Koliko bismo znali o svom rodnom kraju i ljudima koji su tamo živeli da nam to Rista Nikolić nije pedantno prikupio (za samo dva leta u toku dve godine) i što je važnije zapisao i tako nam ostavio vredan materijal o našoj Poljanici i ljudima koji su u to vreme u njoj živeli. Zar internet nije idealna prilika da i naša generacija uradi tako nešto?

Da se ne bi previše udaljio od teme, nastaviću sa opisom aktivnosti koje su se u bliskoj prošlosti dešavale na Mijovskoj reci. Iz istih razloga kao i sa valjavicama i Mijovske vodenice su radile preko cele godine. Za razliku od valjavica, vodenica u Poljanici je bilo mnogo više. Zbog potrebe za manjom vodenom snagom one su i na drugim rekama duže radile, ali Mijovčanke su sigurno radile preko cele godine. Kao i u valjavicama i u njih su ovde Poljančani donosili žito na mlevenje. Dolazili su i iz udaljenih sela, ali ne tako masovno kao u valjavicama jer su imali izbor da biraju bliže njihovom mestu stanovanja.

Žito se donosilo na nemotorizovanim prevoznim sredstvima, kako jedan naš član nazva prevoz u Poljanici. U ta sredstva su spadala već opisana kola koja su vukli volovi kod imućnijih ili krave kod siromašnijih, ali češće po nekoliko džakova na konjima ili magarcima. Mleo se kukuruz, pšenica, ovas, ječam i raž, sve one žitarice koje su se gajile u tim krajevima.

Normalno, nije se mlelo badava. Ujam se davao za svaki samleveni džak, marža 7% od donešenog žita.

Kako su izgledale vodenice nećemo ovde opisivati. Pretpostavljam da uglavnom znamo kako one izgledaju: dva vodenična kamena, donji fiksni i gornji koga okreće osovina koja je vezana na vodenični točak koga pokreće snaga vode, koja je kroz "buku" usmerena na vodenični točak. Oni melju (mrve) žito koje pada u otvor gornjeg kamena. Žito pada iz koša koji se nalazi iznad gornjeg kamena, a vezan je čegrtaljkom koju drma kamen koji se okreće i time podešava količinu protoka žita koje će ići na mlevenje. To čegrtanje čegrtaljke uz konstantan huk i šištanje vode koju pravi vodenični točak i jak mlaz vode koji pada na njega, kao i cviljenje i miris žita koje se oseća usled mrvljenja i toplote od trenja kamenja nemoguće je opisati, to se ipak mora doživeti. A još kada se zimi podloži ognjište ili peć pa onako promrzli stanete uz njega, stvaraju se izuzetni uslovi za dobro spavanje.

Ovde ću samo pobrojati vodenice koje su postojale na Mijovčanki i familije koje su bile njihovi vlasnici. Smatram da je to dug prema toj reci da imamo ta imena, a i da bi mladjim čitaocima dočarao koliko je nekada bilo života na reci. Spisak vodenica na donjem i srednjem toku je gotovo sigurno dobar, u gornjem toku (od broja 1 do 5) moguće je da se potkrade neka greška, da je neka ispuštena ili da je neka bila ortačka a u spisku su stavljena kao dve. Isto tako moj izvor nije bio siguran da li su postojale vodenice na Dupeljevskoj i Ravnodelskoj reci. Na karti sa stanjem iz 1956-1964 postoje neke ucrtane, ali moj izvor nije bio baš najsigurniju da li je to u nastavku ili baš na Mijovčanki. Bilo bi dobro da u slučaju greške oni koji to znaju daju svoj prilog i da napravimo konačan spisak.

Vodenice sa njihovim vlasnicima i mesta na Mijovskoj reci:

Brojkama 33. Impozantno!

Pored vodenica i valjavica Mijovska reka se koristila i za pokretanje strugara (pilane koje služe za sečenje i oblikovanje drveta u drvnu gradju). Na Mijovskoj reci bilo je sledećih strugara:
1. Stojadin Dimitrijević – Culka (Dupljanci)
2. Blagoje Jovanović (Pilistarci)

Strugare na Mijovskoj reci su novijeg datuma. Culkina strugara je radila od 1949. godine do kraja 60-tih. Pilistarska strugara je bila u pogonu kraće - nešto više od 5 godina, od početka 70-tih godina.

Zbog slabog prometa u Mijovcu je iz Golemog sela bila preseljena i vlačara (vunovlačara). I ona je radila kratko, nekih 4 godine. Bila je to vlačara Riste iz Golemog Sela (Goli Mlaz).

I na kraju iako je nije pokretala snaga Mijovske reke, ona je služila samo kao voda koja je natapala glinu koja se kasnije mešala, da bi se od nje mogla ispeći cigla i crep. Bila je to poznata crepara u Mijovcu, vlasnika Blagoja Pilistara. Ova crepara ima dugu istoriju i u prvoj fazi na imanju pomenutog vlasnika, postojala je crepara koju su držali "šopovi". Ne znam poreklo ovih ljudi, očito nisu iz Poljanice. Radila je od kraja 30-tih godina prošlog veka pa sve do kraja 60-tih. Posle njih, Blagoje Pilistar je obnavlja i napušta proizvodnju crepa "pločara", nabavlja mašine za proizvodnju fabričkog crepa (crep kojim se danas pokrivaju zgrade). U prvim godinama pokreću je konji, a kasnije je modernizuje i pokreće je motor na benzinski pogon. Polovinom 70-tih i ona prestaje da radi.

Da zakljucim, na Mijovskoj reci su radile: 3 valjavice, 33 vodenice, 2 strugare i 1 vlačara. Sve u zbiru oko 35, možda i više, u zavisnosti koji period posmatramo. Neke vodenice su bile prepravljene u valjavice i vlačaru. Sve se ovo dogadjalo do sredine 70-tih godina. Šta je ostalo danas? Jedna vodenica. Gotovo sve zgrade su se srušile i više ne postoje.

Navodnjavanje i voda za piće
U Mijovcu pa i u ostalim selima Poljanice kuće su bile male. Kuće male ali pune ljudi, staraca, žena i dece. Koliko li je trebalo tolerancije da se porodice održe na okupu? Znalo se ko je domaćin kuće i to su ostali ukućani morali da poštuju. Što su kasnije kuće postajale veće i luksuznije bile su praznije. S tim u vezi, imamo jednu zanimljivu priču starog Mirka Pilistara, učesnika I svetskog rata koji je u njemu bio ranjen, pa nakon toga tri godine lečen u Francuskoj, ali je ranjavanje ipak ostavilo posledice. Slave su bile posebne svektovine na koje se rado išlo i rado primali gosti. Svi ukućani su posle završetka radova, uveče odlazili na slave, podju zajedno a onda se dele ko će koju kuću da poseti. Prilikom jednog takvog odlaska, dok su se okupljali starac ih postroji da bi ih izbrojao. Izbroji on devetnest pa reče: "Ej, ej, sve ovo od patravoga Mirka". Koliko je moralo da bude srce u tog starca da bi primilo radost ovozemaljskog života. Naravno znajući mentalitet muškaraca toga kraja siguran sam da je gotovo kompletan teret odgajanja dece pao na pleća tada već pokojne Tašane Bizonke. Ništa manje ljudi nisu imali ni Dupljanci, Ridarci (Bugarci), Šumanci i ostale kuće. Celo selo o kome ovde govorimo (kompletno Mijovce sa leve strane reke, pa onaj sa desne, od Dupljanaca do Šumanaca, pa gornja polovina proplanka Mijovca koja se vidi od asvaltnog puta tu danas nema toliko ljudi.

Toliki broj ljudi trebalo je prehraniti. Šta mislite koliko se jaja za doručak trebalo spremiti za 19-toro ljudi koji rade teške fizičke poslove, pa onda ide ručak, pa večera, pa tako svaki dan? Po dve domaćice samo za spremanje hrane!

Nije se reka koristila samo kao pogonska snaga. Korišćena je ona i kao voda za navodnjavanje. Da bi se voda dovela do točka, morao se uraditi jaz, pa onda preko vade do njega. Jaz je priručna brana kojim se deo vode iz korita reke preusmeravao u namenski iskopan šanac koji taj deo vode vodi do valjavice, vodenice ili drugog objekta kojem je trebala vodena snaga. Vada je išla na većoj nadmorskoj visini u odnosu na reku da bi kasnije imala pad. Naravno, ta voda je pored primarne funkcije korišćena i za navodnjavanje povrća u bačama (kultivisani deo zemlje koji se koristio za uzgoj povrća) koje su bile ispod vada. Pumpe za izvlačenje vode nisu korišćene jer je korišćen prirodan pad. Trebalo je samo odvratiti deo vode i tako preko cele godine imate čistu vodu kojim zalivate baču. Pored vada, tamo gde nisu postojale, a postojali su uslovi za uzgoj povrća, voda se direktno sa reke namenski vodila za zalivanje bača. Naravno, pored bača postojale su i luke, isto kao i bača samo veće površine zemljišta koje se moglo navodnjavati a služile su za uzgoj pšenice, a pogotovu za kukuruz, pasulj i krompir. Sadilo se puno, sve povrtrarske biljke koje su bile potrebne: paprika, paradajz, luk (i luk - beli i kromid – crni), kupus, šargarepa, krastavac, tikva, pečenka (bela bundeva), itd. Normalno, rod je ovde uvek bio dobar zbog dobrog stajskog djubriva i čiste vode koje je bilo u izobilju. Proizvodi su bili ekološki ispravni. Koliko nam je samo godina trebalo da shvatimo šta je zdravo a šta ne?

Naporni fizički poslovi su iziskivali i jaku hranu. Dobro je imati povrće, ono je dobro za dijetu, no tada su problem gojaznosti rešavali na drugi način. Bilo je potrebno meso.

Mijovce je stočarski kraj. Oni su stoku pored zadovoljenja svojih potreba čuvali i za prodaju. Prodavali su je u Vranju i Leskovcu, a preko dželepa, bogami, izvozilo se i za Grčku, pa čak i za Tursku. Pijaca u Vlasu je počela da radi mnogo kasnije, Poljančanima nije bilo potrebno stoke jer su je sami čuvali.

Šta se od stoke čuvalo a da je bilo vezano za reku. Koze dok nisu bile zabranjene, ovce, svinje, goveda. Svaki dobar domaćin je držao volove za vuču, a oni siromašniji krave koje su im služile za vuču, mleko i telad. Normalno, svaki domaćin je držao bar po jednog konja, kojim se putovalo do Golemog Sela i Vlasa a i dalje do Vranja i Leskovca. Konji su imali posebno mesto, jahali su ih samo glavni domaćini, ostali su morali da šipče pešice. Preneću vam ovde jednu zanimljivu priču koju sam čuo a vezana je za konja. Otišao domaćin do Vranja (verovatno je prodavao stoku), posle uspešnog posla otišao da se malo opusti u jednu od Vranjanskih kafana. Zapio se on i posle malo većeg broja tura pošao kući. Tek kod Drenovca, verovatno su maligani malo isparili, setio se on da je sa sobom imao i konja. Normalno, morao je da se vrati natrag po konja. I tada se za volan (sedlo) nije smelo sedati u pijanom stanju.

Stoke se čuvalo puno. Čuvala su je deca i starci koji nisu bili sposobni za poljske radove. Samo u srednjem delu Mijovske reke, od onog dela gde je seče put za Oruglicu, pa po koji kilometar uzvodno i nizvodno, bilo je oko 200 koza, 800-900 ovaca, preko 250 komada svinja i više od 100 goveda. Samo Dupljanska i Pilistarska familija je držala više od 250 grla što sitne, što krupne stoke.

Zašto uvodim stoku, kakve veze ona ima sa Mijovskom rekom? Vrlo jednostavno, pojilo je bilo baš na toj reci. Sva stoka koja je pasla, kako po proplancima pored reke tako i na samoj reci, pogotovu u letnjem periodu doterivana je na pojilo na reci. Slična situacija je bila i u gornjem i donjem toku reke, Dupeljevo, Donja Oruglica, Melovo je isto doterivala stoku na Mijovčanku. Sve ukupno, oko 2.500-3.000 grla stoke se pojilo na reci.

Zamislimo situaciju da se danas na pijaci u Vlasu izvede tolika stoka. Možemo samo zamišljati, verujem da kada bi se pokupila sva stoka u Poljanici ne bi je bilo ni četvrti deo od toga koji se samo ovde gajio.

Bilo je na reci još raznih aktivnosti. Poznato je da se u Mijovcu gajilo konoplje koje je služilo za pravljenje kučina od kojih se kasnije tkalo platno koje je služilo za šivenje košulja i gaća. Posle branja i vezivanja u snopove oni su morali da se kisele u takozvana topila (bazeni koji su se kopali ispod vada). I za njih je upotrebljavana voda sa reke.

I na kraju, da ne zaboravimo ribu. Bilo je u reci dobrih komada krkuša i klenova. Verovatno zbog toga što je danas voda puno hladnija (puno je šume koja je zaklanja da se zagreje), a i podizanjem brane u Barju i ona se zajedno sa ljudima iselila, verovatno u potrazi za boljim životom. Verujem da strastveni ribolovci imaju kompletnije objašnjenje za ovaj fenomen.

Šta su to sve Mijovčani imali? Imali su sve što je potrebno za jedan normalan žvot. Od svakodnevnih potrepština bilo je neophodno kupiti gas (petrolej) i so, a sve ostalo su sami proizvodili. Stoka im je služila za meso, mast, mleko, sir, kajmak, vunu i kožu, za prevoz, a višak stoke se prodavao. Od prodate stoke kupovali su uglavnom alatke za poljoprivredu i kućne aparate (srpove, motike, kose, plugove, sekire, kazane za pečnje rakije, kotlove, lonce). Pleli su i tkali odeću od vune i konoplje, pravili sami sebi obuću (od svinjske kože). Uzgajali su povrće. Normalno van reke gajili su i ostale žitarice, voće. Imali su sopstveno drvo za ogrev i drvenu gradju. Da li odgovor o autohtonosti ovog naroda leži u ovim činjenicama ili je obrnuto - morali su da se snalaze jer su bili odsečeni od sveta. Šta je starije, jaje ili kokoška?

Sve ove aktivnosti odvijale su se i u ostalim delovima Poljanice. Nije tu postojala velika razlika.

Izbrojasmo oko 35 zgrada na Mijovskoj reci. Toliko vada i gotovo ispod svake vade po nekoliko bača. Koliko je onda stoke i ljudi u letnjim podnevima bilo na reci? Održavanje valjavica, vodenica; oranje, sadnja, okopavanje, plevljenje, navodnjavanje na nekoliko dana i kasnije sakupljanje plodova u bačama; čuvanje 3.000 grla stoke. Vrvela je reka od stoke i ljudi.

Šta je to pošlo naopako da je život na reci izumro? Pitanje je kompleksno i ja neću sebi dati za pravo da dajem tako složene odgovore. Neke stvari su očigledne, nema pristupnih saobraćajnica. Mnogi su umrli čekajući ih, bojim se da i one koji su ostali čeka ista sudbina, oni koji u tu priču nisu verovali pobegli su da se nikada ne vrate. Pre rata tu reku na putu ka Oruglici je lično kralj prošao džipom. Gotovo sto godina kasnije situacija je još gora. Deo od današnjeg asvaltnog puta do Mijovske reke je oko 2 km. Potreban je po jedan most na Veternici i Mijovskoj reci. Treba popraviti i put od Mijovskog groblja, preko Mijovskog Rida pa dalje za Dupeljevo i Ravni Del. Put prema Vranju je uradjen kasno, prema Leskovcu, koji je samo malo dalji od Vranja, ostalo je samo jedno malo parče od Mijovca do Barja, ni dan danas nije uradjen. Nešto je doduše u zadnje vreme izvršena popravka puta kroz Mijovce. To su ipak predizborni trikovi, setila se vlast da ljudima zamaže oči, parcijalna su to rešenja, konačnog rešenja za sada nema. Prva jača kiša će ga dovesti u prethodno stanje. Jedino rešenje je po most na Veternici za Mijovce i Mijovsku reku i spajanje puta od Mijovca do Barja prema Leskovcu. Mijovce i dalje ostaje odsečeno od sveta.

Državu očigledno nisu interesovali problemi Mijovčana. Ista slika je i u drugim selima Poljanice, pogotovo onih sela i mahala koje su udaljene po nekoliko kilometara od puta za Vranje.

To je samo jedan delić tužne priče, a ima ih sigurno još puno. Šta se sa ovim izgubilo? Ovaj kraj je bio sposoban ne samo da izdržava sebe nego i mnogo više od toga. Gajilo se mnogo stoke, bilo je i viška za prodaju. Povrće i voće zbog daljine tržišta, proizvodilo se samo za sopstvene potrebe iako je kapaciteta bilo mnogo više. Ribu zbog specifičnosti transporta niko nije ni pokušavao da gaji. Selo je ostalo, srećom ostala je i netaknuta priroda, no vrlo brzo ali sigurno ostaje selo bez seljana. Kolika je danas vrednost ovako proizvedene ekološki zdrave hrane. Ćime se strancima koje dovodimo možemo pohvaliti, gde ih možemo odvesti. Na "jedenje i pijenje"!? Oni su željni mira u netaknutoj prirodi a to im žubor čiste vode na Mijovskoj reci i lepota prirode i te kako pružaju. Nije kasno da se od propadanja sačuva jedna valjavica i vodenica, to je naša istorija. Na to trebamo biti ponosni, to se svuda u svetu ceni. Ovako ostaju nam samo grobovi naših predaka. Da li će buduća pokolenja moći da se probiju do njih, da im zapale sveće? Posledice su očigledne.


pilistar