НАШ ЧОВЕК.

Пољаницу и своје родно село Власе одувек сам волео и враћао им се кад год сам могао. Ту сам провео макар један део сваког годишњег одмора. Привлачио ме је познати живописни предео који ми је дражи од многих других пријатнијих за живот човека. Али и наши људи са својом неисквареном простодушности и смислом за својеврсни хумор. Сећам се једног доживљаја од пре око тридесет година.
После целодневног путовања, са породицом у зеленкастом фићи, стигао сам касно увече у нашу Пољаницу. На путу за Власе, негде наспрам добрејаначке школе, наишао сам на трактор који је на сред пута товарио сено са оближњег стога. Стајао сам неко време и посматрао; трактор је натоварен тек око половине, а нико од два - три радника не обраћа пажњу на мене. Пришао сам им и запитао зашто нису стали мало у страну како би макар мала кола могла да прођу поре њих. Најстарији од њих, вероватно власник, рече ми, отприлике, ово: "Што да работимо, ми смо глупи сељаци, али ти си паметан па ће да сачекаш докле товаримо трактор". Нема кајања, нема извињења.
Шта сам могао него да сачекам. Нисам се много наљутио, било ми је чак некако симпатично то њихово понашање и објашњење. Рекао бих да су у наставку мало пожурили са утоваром, или ми се само причињавало! У сваком случају, данас често препричавам овај догађај који је саставни део слике о завичају.