TURIZAM NA STARI NAČIN - DA LI MOŽE?

Nešto sam razmišljao, pa evo šta sam smislio. Da li će neko pomisliti da nisam normalan, ne zanima me pa nije ni bitno. Namerno ovo prenosim na neutralan teren, dosadih sa mojim Uševcem, pa "idem" malo u Mijovce. Ja ovo selo vrlo malo poznajem, prošao sam kroz njega više puta i jednom bio na nekoj svadbi (mada su moji stari kumovi jednoj familii u Mijovcu neznam kojoj, znam da je supruga Perice Šote iz Vlasa "kumče", kumašinka mom ocu, odnosno on je krstio). Malo su me na ovu temu povele Draganove priče o Mijovcu, a malo etno restoran u neposrednoj blizini moje kuće, ovde na Avali. Uševce i nije pogodno za realizaciju ove moje nalo sulude ideje.

Elem, ovako. Pretpostavljam da u Mijovcu na nekoj od reka uz malo truda i muke može da se restaurira ako ne valjavica, bar jedna vodenica. Ne mora ništa da melje, samo da se vrti, ali da se uradi po uzoru na starinski način, i to ne mnogo velika. Valjda naša Poljanica ima nekog inžinjera, projektanta, koji bi se pozabavio ovom temom. Zatim, a sve na putu ka jezeru Barje, valjda će se jednom taj put izgraditi sa Poljaničke strane, napraviti jedno sesko, starinsko domaćinstvo, kakva su nekada bila u Poljanici, sa jednim velikim dvorištem i nekoliko zgrada identičnih onim od pre možda 100. godina. Ovo je pre za jednu grupu entuzijasta i nekog biznismena, a ja ovo drugo sigurno nisam. Nikako ne koristiti novi i savremen način gradnje, nikakva plastika, poluvinil, nikakav veštački materijal osim gvozđa i metala uopšte. Od države ili ošptine ne tržiti ništa sem moralne i eventualno stručne podrške, koristi isključivo prirodni materijal, kao i naši stari pre 100. godina. Ali oni malo imućniji i pismeniji što su bili. Dvorište i prilazne staze kućama uraditi od kamena, ne Makadam već pravu tursku kaldrmu (nalik na onu u dvorištu muzej - kuće Bore Stankovića), a slična dvorišta sam viđao kod Mileta Šutila u Vlasu, kod nekog Gruje, i konačno kod Caneta doktora (znam da je on biuo samo bolničar, ali ja sam ga tako zvao). Viđao sam i na mnogim drugim mestima u Poljanici ali već sam zaboravio. Ti oštroumni ljudi nisu hteli da gaze blato ispred kuće, cementa nije bilo, pa je kaldrma bila spas.

Razmišljao sam da to bude možda kao neka stara Poljanička čaršija, ali Poljanica je ipak seosko područje, a može i kombinacija jednog i drugog. Kamena ima dovoljno, stari zidari kamenom mogu još da se nađu, ćeramida ima skoro u svim selima i još se mogu koristiti, drveta dao Bog u izobilju, zemlje i ilovače još više. Šumsko gazdinstvo ionako zatvara oči pred nekontrolisanom sečom tehničkog drveta za ogrev, pa neki sekretarijat za kulturu, ili šta već postoji, može da odvoji malo drveta za gradn ju. Ima još uvek po neki stari stolar koga ruke služe za tišljeraj.

E sad, šta sa tim? Sad prelazimo na turizam i ugostiteljstvo u tom kompleksu, objektu, skupu objekata, kako da ga nazovem. Dakle, neizbežna drvena kapija a krovom od ćeramida, vrata teška i masivna od debelih fosni. Dvorište kao što rekoh kaldrmisano, sa po nekoliko zemljanih "ostrrva za cveće i neko drvo. Po krajevima tog dvorišta nekoliko zgrada, sve na strinski način sa podrumima od kamena, i bar dve zgrade bez podruma. Sve zavisi da li postoji takav teren u Mijovcu (pa možda i u nekom drugom selu). U prizemnim zgradama restoran sa nameštajem od drveta, stolovi i stolice kakvi su nekada bili u Poljanici, pepeljare i svo posuđe od grnčarije, stakla i drveta. Dobro, kašike i viljuške moderne, i nešto što baš mora. Nikakva plastika nigde ne sme da bude. Pretpostavljam da bi ta lokacija trebalo da je malo zabačenija; gde nema bačenog smeća, plastičnih flaša ili kesa, raznog otpada.
Restoran bi trebalo da ima kapacitet za oko 40-50 gostiju, to je desetak stolova na dve lokacije koje su blisko spojene, za ručavanje i piće, sastanke ili šta već. Tu se narvno podrazumevaju i tremovi, ajati, od drveta i ćeramide i drvene ogradice. Služila bi se uobičajena kuhinja, sa akcentom na Poljaničke specijalitete, đuveč i banica, kao i mnogo toga što se mekada služilo u imućnijim kućama. Hleb bi se pekao ispod crepulja (sačeva), kao i čast vegetarijancima, pečenje ispod sača, nije nimalo loše ako je čovek zdrav i umeren u jelu i piću. Tu se opet podrazumevaju i metalni kotlići za kuvanje, razne metalne i drvene posude, grnčarski tanjiri i ovali, tavčići. Uz malo muke i dobre volje sve ovo može da se nađe, ili u prodaji ili neko to još uvek pravi. Pića uobičajena, a ne bi bilo loše i sa jeseni organizovati tradicionalno pečenje rakije na starinski način.

Kako bi se brana nalazila u blizini, aj da je nazovemo jezero Barje, tako bi turisti tamo provodili sunčane dane i viskoke temperature, pecaroši takođe...a boravak bi bio organizovan u tom zamišljenom kompleksu. Dakle, na spratovima iznad podruma, bile bi uredjene sobe, jednokrevetne male, dvokrevetne i višekrevetne. Posteljina sa tradicionalnim motivima, ćilimi i čaršafi, nešto i moderno ali zamaskirano. Kupatilo bi bilo možda zajedničko sa više kabina, malo izdvojeno od kopmleksa i zamaskirano. Na uglovima kuća i na kapiji, pod tremovima, veštački fenjeri sa instaliranim sijalicama...oni koji se u to razumeju mogu proširiti detalje.

Možda ovo zvuči preambiciozno, ali ako nekog zainteresuje, možda nešto i bude. Svakako je to bolje od skoro napuštenog sela. Može biti društveni a i državni sektor, tu su nova radna mesta, potražnja dobre hrane koja se u Poljanici može proizvoditi, od luka do pečenog vola (da ne preteram baš), znači mleko i mlečni proizvodi, meso, povrće i voće, stoka za pečenje i tako dalje. Tako bi izgled stare Poljanice možda počeo da oživljava novu koja polako nestaje u vrtlogu vremena i događaja. Po čemu je bolje Srebrno jezero, neke banje u Srbiji koje se samo zbog nekog izvora nazivaju banjom, nekmi planinski turistički objekti koji su već poluprazni i preskupi. Možda upravno pristupačnije cene domaćih proizvoda iz neposredne okoline, koja je inače veoma zapušena i napuštena, mogu da privuku turiste ne samo rodom iz Poljanice nego i šire. Ako ništa drugo, evo teme za razmišljanje.

Pozdrav i hvala na strpljenju...