POLJANICA ZA SEBE I DRUGE

Ovo je više moje razmišljanje, a kasnije ćemo videti da li će se nešto od ovoga uzeti u zvanično razmatranje. Veća sam pisao da nije moguće revitalizovati celu Poljanicu i svako njeno selo, ali izvestan deo da. Ipak, treba malo zaći i u ruralne sredine, pa i tamo pogledati kapacitete koje treba iskoristiti. Poljanica bi morala, dok ne dobije neki drugi ili bolji izlaz ka drugim sredinama, opštinama, uopšte, da organizuje život ljudi tako da na neki način ne budu zavisni od Vranja ili nekog drugog većeg mesta. Sve tri mesne zajednice imaju ama baš iste probleme, možda Drenovac malo manje, jer nema urbane sredine, nema problema jer nema ni uslova da ih bude, ovo mislim u negativnm smislu. ne možemo u dogledno vreme očekivati da dobijemo status opštine ili nekakav poseban status, mada ništa nije nemoguće. Ipak, zašto ne bi smo pred svaku zimu imali neku mini bazu za održavanje puteva, možda i tokom cele godine, jer dolazi do oštećenja puteva i u proleće pa i u leto. Zašto mora sve da bude u gradu Vranju, zašto nemamo kao nekad ispostavu Elektrodistribucije za održavnje mreže (znam ko bi na ovo mogao da da objašnjenje ili odgovor), tako da prilikom nekog kvara na mreži ne moramo da čekamo radnike i ekipe iz Vranja. Snabdevenost u Poljanici treba dići na viši nivo, tako da ima namirnica na duži period a da ne dođe do kolapsa na elektromreži i neštoi se od namirnica pokvari. Zašto ambulanta u Vlasu ne radi i drugu smenu, ne vidim razlog, ima sve uslove, treba jedan lekar i medicinski tehničar a ne da taj posao obavljaju ljudi koji nisu dovoljno stručni, ma o kome se to radilo, i to za novac, i pored toga što naši građani imaju zdravstveno osiguranje. Kako ne bode oči činjenica da je vreme doktora Ćire odavno prošlo, da zdravstvo danas radi na drugi način, nije baš za pohvalu ali ima nekog reda. U slučaju neke vremenske nepogode, nemogućnosti da pacijent ode do Vranja ili da lekar iz Vranja dođe do njega, pacijent, a to može biti svako, stavlja svoj život na rizik laborantskim tehničarima, koji, priznaćete, imaju ograničenje u pružanju usluga. Lekar je lekar, majstor je majstor a šegrt je šegrt. Ja sam završio pravno - birotehničku školu ali nisam pravnik, nisam studirao pravo, dakle, ne mogu na sudu da zatupam neku firmu ili pojedinca. Ovde je u pitanju zdravlje i život ljudi, tu nema pardona, mala greška može nekoga koštati života. To što će neko dobiti kaznu i to uslovnu, neće vratiti nečiji život koji se ugasio zbog neznanja...znate o čemu pišem, da ne dužim.
Hoću da kažem da Poljanica mora imati svoje sigurne službe, tako da kada dođe do nečega, može da se osloni sama na sebe, ne čekajući pomoć iz Vranja preko zavejanih planina tokom zime, ili klizišta u toku prleća, jeseni... Sve ima svoje, a Poljanica ima sve uslove za tako nešto. Svi vole da rade i žive u gradu, niko ne voli u selu, ali mora neko i u selu. Vlast u ovoj državi nikako to da shvati.
A sad nešto lepše. Ne poznajem baš celu Poljanicu, iako sam je celu prošao, ali želeo bih da navedem jedan primer iz koga se može izroditi ideja i predlog. Desilo se jednom prilikom da u Srbiji nema dovoljno mleka, dešava se da je meso skupo, kao i druge namirnice. Gledajući u sećanju područje sela Urmanice, Smiljevića i Uševca, vidim da tamo ima neviđeno mnogo pašnjaka, dobre trave, šume, vode. Ka Smiljeviću vodi jedan put, malo bolji, ali već nakon par kilometara postaje nepodnošljiv za bilo koji saobraćaj. Sa leve strane je Urmanica, sa desne Uševce, i to onaj deo gde se nekad nalazilo staro selo, gde su najlepši pašnjaci, gde ima vode i šume u izobilju. Na sreću, tamo ima i struje u nekim kućama, možemo da kažemo za današnje uslove u pravoj nedođiji.
Pa zašto se ne bi na tom prostoru napravio jedan kombinat, jedna zona za proizvodnju mleka i mlečnih proizvoda, pa zašto ne i mesa i mesnih prerađevina? Naravno, to podrazumeva kvalitetan asfaltni put od 4 - 5 km, na kome bi se nalazile poslovne zgrade i objeklti, pristupaćni za transport. Velike površine imanja su zapuštene, ipak, ima i onih koji rade, samostalno, ali to je koliko tek da se nešto radi. Zar udruživanje u nekakve zadruge, akcinarstvo ili nešto slično ne može da dođe u obzir? Tu bi se otvorila radna mesta za veliki broj radnika, onih koji žive od socijalone pomoći a zdravi su, oni koji imaju samo osam razreda škole i slično. To su već malo savremeniji uslovi proizvodnje i prerade, ali su potpuno izvodljivi. Ako to vidi i prihvati neki privatnik, dobro je, pa i nije, jer će siromašni raditi za bogate i to je zlo, ali ako i država, koja ima para i obećava napredak poljoprivrede i oživljavanje sela, evo joj idealnog prostora za manevar. Ti objekti, te firme, neznam kako da ih nazovem, imaju posla za tri smene tokom sva četiri godišnja doba. Ja sad ne mogu tačno da izračunam koliko muznih grla može da se čuva na tom pirokom prostoru, koliko sena i hrane za zimu može da se proizvede i uskladišti za zimu, koliko da se potroši tokom paše. Neznam ni koliko objekata treba, koliko štala, torova, pojila, ograda, celokupne opreme za sve što sam i što nisam znao da navedem...nisam stručan, ali ima stručnjaka koji to znaju.
U navedenom reonu sigurno nema nafte, nema ni uglja a ni neke korisne rude, niko neće otvoriti fabrike kompjutera u Smiljevići ili Urmanici...neće sigurno, ali se tu može proizvoditi hrana, a hrana je kod nas skupa kao da smo u Saudijskoj Arabiji, u pustinji.
I da dalje ne filozofiram, shvatićete da je ovo jedini način da se ovaj deo Srbije očuva i ne opusti, da se unapredi ma koliko preterano optimistički zvučalo, ali......ali....i za to je potrebena putna mreža kao i za sve drugo. Treba tu robu voziti ne samo u Vranje, već i u Han, Leskovac, Niš... Eto koliki značaj bi imao taj put preko Urmanice ka Hanu i Pomoravlju na istoku, takođe i severno prema Leskovcu. A da ne govorimo da postoje ralne šanse da se isounjenjem tih uslova mnig vrate u selo, da napuste gradska i prigradska naselja gde na rizik od inspekcije čuvaju svinju, kozu ili obrađuju pola ara bašte, gde je i voda skupa a kamo li hrana, gde je vazduh zagađen vidno...a osiromašenog uranijuma ima svuda, tu ne možemo ništa. Ovde gde živim, ko Avale, ja kupujem u prodavnici mleko, sir, meso, jogurt, kiseslo mleko, jabuke, kruške, luk, krompir, pasulj...pa ne raste to na asfaltu, već u njivama, na poljima. O kvalitetu hrane koja se proizvodi u Kovilovu ili na nekom drugom poljoprivrednom dobru, i u Smiljeviću recimo, da ne govorimo. jel zdravije mleko kad krava pase na livadi, gde ničim nije prskano, ili kad se hrani u štalama gde ne šetaju, gde su non stop na istom mestu. O mesu da ne pričam... I tako dalje, i tako dalje...
Razmišljajmo, prezentirajmo, nadajmo se....Pokrećimo inicijative, iako nam se čini da je sve propalo, možda može o da oživi, zar je jednom u istoriji ova zemlja bila u teškoj situaciji. Ako jeste, jer danas je teško naći radnika za fizički posao, a svi vole i da jedu i da piju, da uživaju. E pa bez rada to ne može, a ne možemo svi da budemo profesori, pa i da možemo, nema toliko posla.

Pozdrav!!!