ИМА НАДЕ ЗА НАШУ ПОЉАНИЦУ.

Има наде за Пољаницу, тако ми се чини посматрајући промене уназад годину-две. Пољаница све више личи на градове и већа насељена места, ако ништа оно због организованог криминала (као код Јоце Илића) или због димова од ћумурана, чега није било у блиској прошлости.
Али не само то. Мислим да се живот у Пољаници полако враћа у нормалу, али полако и мукотрпно јер ни пропадање није било одједном. Није забележен трајнији масовни повратак људи пореклом из Пољанице, можда га неће ни бити. Али се осећа неки одговорнији однос отишлих према свом родном крају, а они који су остали све више схватају да од државног посла нема ништа па морају да се ослоне на своје снаге. У се и у своје кљусе!
Ратарство је доста занемарено и тешко да се врати у неко претходно стање. Њиве обрађује тек по неко, и то само ту где може механизација; мотика и срп су одавно заборављене алатке. Има хлеба и без мотике, није тачна она народна. Сточарство се још држи некако, још увек има оних који продају млеко и по неко прасе, а чујем да се на неколико места гаје козе као најповољнија животиња за наш крај. Воћарство је некада давало добре приходе, али се клима изменила и те старе сорте и стара стабла воћки више нису интересантни. Отварају се плантаже боровница (на пример у Трстени), малина (на падинама Велковице, на Логору) и дуња (у Бајиндолу). Људи се прилагођавају, полако а сигурно.
Основни извори додатних прихода у Пољаници су дрва, ћумур и печурке. Дрва на метар су скоро упола јевтинија него у градовима, али су ту проблеми са шумарима и то што не можеш свакакво дрво да продаш на тај начин. Ћумур је захвалнији, ту се користи свакакво дрво, а ћумур се продаје као алва; зато ћумуране ничу као печурке ове јесени. Пролетос и летос брала се печурка вргањ, имало је баш добро, цена је ишла горе-доле али се углавном увек исплатио уложени рад. Не сејеш, не копаш, не заливаш, само береш. Јесенас, до ових дана, у игри је печурка црна труба или сиротињски тартуф. Има је доста, цена није нешто привлачна, тешко је да се осуши по оваквом времену, али дај што даш, многи се баве брањем.
Да поновим: има наде и надамо се да Пољаница мало живне у наредним годинама!