MAHALSKI PUTEVI U SELIMA POLJANICE

Naši ljudi u Poljanici su uglavnom vredni, ali moram i da primetim jedan nemar. To se odnosi na mahalske puteve koji su u očajnom stanju. Ako se radi o nekoj usamljenoj kući ili par njih, onda je to nešto drugo, ali postoje mahale, zaseoci ili kako god da ih nazovemo, gde ima 5, 10 pa i više kuća ili domaćinstava koja koriste isti put. Prolazili su buldožeri, u javnoj ili privatnoj režiji, prosecali, ravnali...i napravili gore nego što je bilo. Nije stvar tome proći buldožerom i nekontrolisano razbacati zemlju na sve strane. Čim padne kiša, to se raskalja, odnese voda, iskopa bujica potoka ili reke i puta opet nema. I dalje se gazi blato, putevi su jednostavno fnefunkcionalni. NEREALNO JE OČEKIVATI DA ĆE DRŽAVA NEŠTO UČINITI PO TOM PITANJU I MOLIO BIH DA SE NE LAŽEMO I NE ZAVARAVAMO. Pustimo predizborna, uvek lažna obećanja i uzmimo problem u svoje ruke. Ako će put koristiti 5, 10 ili više kuća, onda tu mora biti funkcionalnog puta. Dragi moji, Veternica, njene pritoke, potoci i okolina, sve je puno kamena, dakle besplatnog prirodnog materijala u izobilju. Osim toga, znamo koliko je kuća u selima napušteno, zapušteno, popadalo, bez mogućnosti da se u njih uđe a kamo li da se u njima živi. Osim toga, tu su i štale, plevnje i druge zgrade koje ne koriste i nikada više se neće koristiti. To je tužno i žalosno ali tako je kako je i što je - to je. Znamo da su podrumi tih zgrada, sada uglavnom oronulih ruševina, gradjeni od kamena, koji se predhodno obradjivao za zidanje. Ja sam pola već rekao. Dakle, materijala, besplatnog i uz malu ima napretek. fZnamo i koliko je ljudi u Poljanici bez posla, mladi. stari, sa školom ili bez škole. Za jedan dan, po mojoj proceni, dva čoveka mogu da izgrade 10.dužnih metara kaldrmisanog puta, širine oko 2.metra. Od alata je potrebno neko manje prevozno transportno sredstvo, traktor ili motokultivaftor sa prikolicom, ručna gradjevinska kolica, macola, čekići, ašovi, lopate i sl. Mogu da napravim i kompletnu specifikaciju alata, nije problem. Kako to izvesti? Nažalost, ma koliko zvučalo patetično, kuluka i radnih akcija više nema i teško da će ih biti. Te radnike neko mora da plati, da se razumemo. Ja nisam stručan za građevine ali me ta oblast jako zanima, pogotovo kamen kao prirodni materijal koga ima na sve strane. Majstora za kamen je sve manje kad je u pitanju taj zastareli način gradnje. A vrlo je prosto; Najpre se ručno otkopa trasa širine dva metra i dubine od 20.do 4o.cm, zavisno od neravnina. Sa obe strane uz ivucu se postavlja obradjen kamen graničnik, koji mora da bude veći. Zatim se po trasi pažljivo slaže obradjeni ili delimično obradjeni kamen raznih veličina, ali tako da se dobije izvesna ravnina. Daleko je od ravnog i glatkog asfalta ali šta je tu je - odlično je. Bitno da može da prodje vozilo, privatno ili službeno, kola hitne pomoći, vatrogasci, nedaj Bože, pogrebna kola, jer život je danas normalna stvar kao i rodjenje, nesreće i smrt su sastavni deo života. Matematičari neka izračunaju, 10.metara puta dva radnika po 15oo.dinara dnevno, to je 3000.dinara dnevno, 100.metar je 30.000.dinara za deset dana. Znači za 30.radnih dana imamo 300.metara puta, što je sa ostalim troškovima oko 100.ooo.dinara ili 1000.eura. Kako obezbediti sredstva? Pa lako, ako se put radi jednom za navek, deset kuća mogu da odvoje po jednu dnevnicu, odnosno za osam sati rada 3000.dinara. Ko nema para, a nije baš da svi nemaju, znam pouzdano, svuda ima nekog zapošlenog ili penzionera, neka radi dva dana po osam sati i to mu je to. Ako ni to ne može, ima i takvih slučajeva, onda neka lokalna samouprava to komisijski utvrdi i neka nadje ta sredstva koja hvale. Ako država vidi da ti ljudi nešto rade, morala bi bar toliko da učini, ako ne i više (valjak na jedan dan radi nabijajanj kamena kako ga voda ne bi iskopala, i još neke sitnice, što podrazumeva i administrativni istručni nadzor i usluge). Ja se izvinjavam zbog više tehničkih grešaka koje sam napravio. Mislim da više ne prolaze one izjave u smislu "ne treba mi put, nedam pare, niko neće, to ne ide tako..." Zbog takvog "pametovanja" i nema puteva. To što neko sa nekim ne govori, to je njegova lična stvar. Postoje načini u zakonskom okviru kojima se ova ideja može realizovati. Ako ništa, pročitajte pa dajte svoje mišljenje, a koga ne zanima neka ignoriše ovo što sam pisao. Ja tako, a drugi kako hoće. Velikim pozdrav svima na forumu!

У праву си, Ацо, путеви су један од највећих проблема Пољанице. Али не само унутар села, него уопштено. Јер какве ми путеве имамо? Ето, само један бољи пут, који једини тако може да се назове, је овај на релацији Дреновац - Мијовце. Он повезује села кроз која и поред којих пролази, а шта даље? Имали смо асвалтирани пут до Драгобужда а сада је то руина, код нас кажу сунотина. А како се и чиме стиже у Секирје, Добрејанце, Урманицу, Смиљевић, Рождаце, Стрешак, Крушеву Главу, Мијаковце, Студену, Тумбу, Остру Главу, Дупељево - ако уопште има некога ко хоће и треба тамо да стигне? Како се стиже у периферне делове Големог Села или Власа? Исто као пре 100 година, осим ако неко има трактор.
Не знам зашто, ваљда нам је остало од Турака, али наши људи и не воле путеве. Многи су се ту населили можда баш зато што је Пољаница изван прометних путева!? Ко није чуо овакву изреку: "Направише ми пут испред кућу (или преко ливаду, њиву ...)", нема везе што је тај "пут" само једна пртина или стаза која се једва познаје. Какав, бре, пут, што даље од моје куће. Чуо сам неку причу да је кроз Пољаницу, долином Ветернице, требала да прође пруга уместо Грделичком клисуром, али наши стари то нису дозволили. Није важно да ли је баш истина, али говори о нашим наравима.
Рецимо (теоретски) да смо нека богата држава, па да нека општинска власт донесе одлуку да финансира и изгради асвалтни пут до сваке куће у свим селима Пољанице. Па да се стручно испројектује како је најбоље, само да се не руше куће, нема везе кроз чије имање ће да прође. Када би се тако нешто десило, наши људи би се побили међусобно, нико не би дао преко своје имовине. Ма нема везе што од тога парчета немам фајде, али моје је и квит.
Ево како је било када је кроз Власе прављен пут за Трстену. Стручни људи су пројектовали трасу и поставили кочиће. Код ушћа Трстенске реке, неке њиве, дворишта или чак део утрине које су појединци својатали, били су захваћени за (рецимо) пола метра, не више. Кроз неколико дана ти кочићи су повађени и побацани. То ме баш и не чуди. Чуди ме поступак оних који су после реализовали израду пута: направили су га ту где им кажу мештани, доста суженог и са оштрим кривинама, а не како је пројектовано! А тада је функционисала нека држава, чини ми се боље него сада. То је наша реалност, Ацо!
Без обзира на ово моје јалово размишљање, твој предлог је реалистичан и остварљив. Само му фали једна ситница: нема ко да га оствари! Волео бих да нисам у праву, још како бих волео.
Живи били Пољанчани па то видели. Али прво направили да би видели.
Поздравље за све путнике и путаре!

Znam ja kakav je naš narod, teško ga je ubediti da za svoje dobro nešto uradi. Taj put za Trstenu jeste krivudav i uzak, ali je dobro napravljen, kamo sreće da su i drugi takvi.To što nema asfalta i ne smeta mnogo, jeste da malo "druska" ali je funkcionalan. Znam i da se moja ideja nikada neće ostvariti, ali to je jedini i poslednji način, ja sam ga predložio i što je do mene, svoj deo sam uradio. Kad bi pola meštana mog sela pristalo, ja bih duplo platio, ali znam, ako ne računam mlade, da bih teško naterao nekoga da me i sasluša a kamoli posluša. Pričali su mi stari o povlačenju kuća sa glavnih i prometnih drumova u brda i krklije, činili su to da bi se sklonili od raznih vojski koje su tada prolazile, nije se znalo da li je gora ona što nastupa a kamoli ona što odstupa u neredu i uzima šta stigne. Da samo uzima ni po jada, nego su i druge zločine činili. A kada selo nešto neda, makar i na sopstvenu štetu, onda tu ništa ne pomaže, i to mi je poznato. Ovde kažu, kod Avale, "jače selo od svatova". Ja nisam mislio na sva sela i sve mahale, nego na one koje još imaju kakvu - takvu šansu. Ona sela u brdima će uskoro biti saamo mesta gde se nekada živelo, radjalo, ženilo, slavilo, umiralo, pevalo i plakalo. Tu, da se ne zavaravamo, spasa nema, nego da pokušamo da spasimo šta se da spasiti. U svakom slučaju, zahvaljujem čika Ljubi na pohvali, nego koliko vidim, spala knjiga na dva slova, nikog da se priključi, da nešto doda, predloži, kritikuje, što da ne, pokrene... Ispašće da je ovo samo međusobna prepiska između mene, čika Ljube i Ćose, bar u poselednje vreme. Ali pisaću o tome tamo gde treba, udaljavam se od teme. Pozdrav svima!