КАКО И ЗАШТО ЈЕ ПОЉАНИЦА ДОБИЛА ТАКВО ИМЕ.

У стара времена пут од Лесковца за Врање заобилазио је клисуре, Грделичку и Ветерничку, из разних разлога, а нарочито због опасности од напада из заседе у поменутим клисурама. На пример, када би неки караван ишао уз корито Ветернице, на домак садашње Полјанице сачекало би га село Црцовац које сигурно није добило име по црцорцима; пре ће бити да је неки припадник неког каравана ту затечен цркнут. Онда долази Мучинско, за које верујем да нико разуман није волео на својој кожи да осети како је добило име. Па је на реду Големо Село које и својим именом улива страхопоштовање. Па Власе са страшним, бркатим и непредвидивим Власима, који нису симпатисали непозване и непожељне странце. Онда Ушевце, где странцима у најмању руку извуку уши, а о осталом боље да и не говоримо. Па Добријанце, где добри људи дају добре батине тим тзв.варошанима и караванџијама. Онда Секирје, где ради секирица и на крају Дреновац где игра дренова батина!
Зато је пут ишао гребеном на развођу Јужне Мораве и Ветерница поред питомих села неутралног имена, као што су Тумба, Мијаковце, Крушева Глава, Стрешак и Урманица. А са тог гребена посматран, наш крај изгледа прилично равно, чак и даље од долине Ветернице. Изгледа као неко поље. Онда су људи размислили како да назову тај предео. Да га назову поље, било би преамбициозно; јер шта смо ми у односу на Косово поље? Мање од тога је пољана и могли су мирне душе тако да нас назову; рецимо Ветерничка пољана. Али не, они (који су нам дали име) снизили су нам ранг па нас назвали Пољаница; а то је (признаћете) нешто мање од пољане. Једно време сам патио због те чињенице, али када се сетим да има нешто мање и од пољанице, а то је пољанче, што је мирне душе могло да нас западне као име нашег краја - ја сам се помирио са овим компромисним и лепим именом: ПОЉАНИЦА. И сада никоме не бих предложио да то име мења, ни по коју цену!

Pošto sam uvek naopak, i ovog puta ću prvo da se osvrnem na kraj. Poljanica je lepo ime, ni ja ga ni po koju cenu ne bih menjao. Ranijih godina, nalezeći se tamo gde sam se nalazio, bile su mi dostupne mnoge topografske karte, razne mape. Poljanica je, na tim mapama, u to vreme, a mape su pa još ranije rađene, vidi se d je Poljanica pravi lavirint puteva, ukrštenih i uznakrštavanih. Međutim, mnogi od tih "uvrtanih" puteva danas praktično i ne postoje, nerealno su prikazani i vrlo su nejasni. Veliki deo Poljanice, kao i predele oko nje, dobro sam poznavao i mnogo toga mi je ostalo u sećanju. Iskreno, manje mi je poznata leva strana Poljanice, gledajući ka severu, što se tiče sela Roždace, Dragobužde, Trstena i Dupiljevo, kao i jedan znatniji deo Golemog Sela. Ostale predele Poljanice zaista dobro poznajem, bar iz vremena od pre oko 20. i više godina. Naprimer, na više geografskih karata se vidi put koji vodi od Vranja, preko Drenovca, Vlasa i Golemog Sela, dalje preko Mijovca, pa nizvodno niz Veternicu preko sela Barje, Miroševce i td. sve do Leskovca. Lično sam se uverio 1985. godine da taj put, dalje od Mijovca, praktično i nije put iste kategorije kao i do Mijovca, odnosno taj put i ne postoji, teren je tada bio vrlo nepristupačan, iako na karti stoji drugačije. Tehnika je uznapredovala i to danas može mnogo bolje da se vidi, kako na satelitskim snimcima, tako i na nekim mapama novijeg izdanja.
Pre nego što iznesem svoju hipotezu o tome kako je Poljanica dobila ime, da se osvrnem na ovaj zanimljiv čika Ljubin uvod o karavanskim putevima. Naravno da su klisure, poput Grdeličke i Veterničke, bile vrlo rizične za prolazak raznih karavana, kako u stara vremena, tako i u vreme Nemanjićeve Srbije, tako i nakon pada Srbije pod Osmanlijsko carstvo. Oko tih klisura su obavezno i šume, stene, šiprazi...tako da se za vrlo kratko vreme mogao izvršiti kratak ali efikasan napad na karavan, bilo veći ili manji, uz faktor iznenađenja vrlo uspešan. Zato su karavani, a i neke vojne formacije u kretanju, koristile alternativne pravce, preko Urmanice, Beliševa, Smiljevića, Sekirja...a kako su dalje te grupe ljudi stizale do Vranja, teško je predpostaviti. Kod nas u Poljanici, a i njenoj široj okolini, hajduci su nazivani Komitama (Komite). Razlika je samo u nazivu i možda načinu oblačenja, a njihova delovanja su bila ista, i bilo ih je dve vrste. Jedna, reklo bi se negativna, ova koja je presretala sve karavane i grupe radi čiste pljačke i otimačine, a druga, ova pozitivna, koja se svetila porobljivaču, u skoro poslednja vremena Turcima. Te komite, poznavale su i te bočne puteve i Poljaničke planine i gudure, tako da se zaista pitam, kako su ti karavani uopšte i stizali do odredišta. Slažem se sa čika Ljubom da su izbegavane ob klisure, i Grdelička i Veternička, vrlo je berovatno da je korišćen pravac Kukavica - Tumba - Gradnja - Urmanica...ali kuda dalje? Ja pretpostavljam da su ti karavani dalje skretali desno, preko Solačke Sene i Ravne Reke, Beliševa ili već kojih sela tamo, pa su se spuštali prema Južnoj Moravi, nekako na izlaz iz Grdeličke klisure u pravcu Vranja. tu je put bio već širi kao i sama dolina reke, pa su iznenadni napadi od strane manjih formacija, na dobro obezbeđene karavane bili rizičniji. Selo Priboj, naprimer, negde sam našao da je naziv dobilo po nekim komitama koje su se pribojavale da tu napadnu karavan. Tadašnje bočne zaštitnice su vrlo brzo mogle da se razviju u borbeni poredak i tako ne samo osujete napad već pređu i u sam protivnapad, na iako hrabre, ipak lakše naouružane i malobrojnije grupe, komite. Lično ne bih lako prihvatio da su karavani išli današnjim pravcem preko Drenovca i Devotrina, između Pljačkovice i Krstilovice prema Vranju. Pitanje je i od kada uopšte postoji ovaj usiljeni put preko prevoja Goč i Devotina, kroz dubok kanjon Devotinske reke, ili kako se ona danas prema Vranju naziva.
Vratimo se nazivu Poljanica. U Hrvatskoj takođe postoji mesto koje se zove Poljanica, i tamo vidim da piše da Poljanica može značiti "skupinu polja", dakle više polja, a kojih je naša Poljanica naravno prepuna. Danas je to značajno uraslo u šiprag i šume, razno rastinje, to je sada slabo naseljena tertoriji, tako da je polja bilo kudikamo više. Ipak, i danas, Poljanica se može pohvaliti svojim lepim, zelenim poljima, livadama i proplancima. Šteta je što njima sve manje ima ko da prolazi, ali šta da se radi. Valjda će nekima, nekada, možda...pasti na pamet da je i naša Poljanica, poput drugih nerazvijenih oblasti u Srbiji, izvor života, hrane ili ko zna već čega. Njeno ime će dok je sveta i veka sigurno ostati nepromenjeno. Samo da s ne zaboravi. Pozdrav.