РЕКЕ У ПОЉАНИЦИ.

Овај чланак инспирисан је Драгановим чланком о Мијовској реци. Ја се не осећам способним да о свакој реци Пољанице наведем толико података као Драган, али сматрам да и ова тема заслужује извесну пажњу како би употпунили слику нашега краја. Због тога ову тему посебно издвајам, да би била прегледнија.

Риста Т.Николић у својој књизи Пољаница и Клисура пише да смо богати рекама, изворима, па и тресавама! Међутим, није баш тако, односно није сада баш тако. Када би неко сада одлучио да финансира и изгради водовод за сва села Пољанице, или макар за она на мањој надморској висини, морале би да се праве бране и вештачка језера на рекама богатијим водом, јер су скоро сви извори већ захваћени и одведени до кућа. Ту ништа не мења чињеница да сада Пољаница има много мање становника него некада, јер сада је потрошња воде много већа, прво за кућне потребе а да не говоримо да је поред сваке насељене куће по неки пластеник за поврће, који итекако тражи воду. Дакле, ја мислим да Пољаница није баш богата водом. Али имамо то што имамо: једну главну реку са неколико притока.

ВЕТЕРНИЦА је наша главна и највећа река: настаје у Пољаници, кроз њу тече у дужини од преко 20 км и ту прима највећи број својих притока. Преко 99% територије Пољанице припада сливу Ветернице, а само један мали део, Девотин у Дреновцу, припада сливу Врањске реке.
Ветерница извире у селу Дреновац испод масива Облика, Грота и Орлове чуке, а настаје од Језерског и Манастирског потока. Својим током пресеца или додирује још Добрејанце, Секирје, Ушевце, Станце, Власе, Градњу, Големо Село, Мијовце и Лалинце. Она дели Пољаницу на два дела приближно правцем југ-север. Дугачка је укупно око 75 km. Укупна површина слива јој је 515 км², од чега у Пољаници око 200 км². Ветерница има изразито колебљив водостај. С пролећа веома набуја, а лети скоро пресуши. Њене притоке су, леве: Репушница, Рождачка река, Трстенска (Влашка) река, Железница (Сенска река), Оштроглавска река, Манастирска река, Мијовска река, Барска река и Сушица; десне: Бељаница, Секирска река, Смиљевачка (Ушевачка) река, Градњанска река, Мијаковачка река (Беривојштица), Студенска река, Лалинска река, Вучјанка и Чукљеничка река. Барска река, Сушица, Вучјанка и Чукљеничка река нису у Пољаници.
Долина Ветернице је најпроходнији правац Пољанице. Пут Врање – Мијовце непосредно прати њен ток. У њеном захвату или у непосредној близини било је и сада има највише становника Пољанице. У горњем току, кроз Дреновац и Добрејанце њено корито је клисурасто и ту срећемо само неколико мањих проширења и заравни погодних за баштице. Прва већа зараван је у Ушевцу, која је од влашке пољане одвојена брегом Сирењарник. Влашка пољана се преко доњих делова Градње и Царинских лука продужава до Големог Села, али је осетно сужена код Белог брега. Големоселска пољана је највећа и захвата простор од Бајиндолског потока до Јањине куће и од Дубја до Дојинаца. Овај простор, влашко-градњанско-големоселска зараван, вероватно је дао име нашој Пољаници. Једно невелико проширење корита Ветернице је у Мијовцу, у махали Мучинско, а последње је у доњем делу Лалинца, названо Големе луке.
Наведене заравни поред Ветернице су одувек биле најбоље обрађиване парцеле, са доста башти које су наводњаване природним током помоћу јазева и вада. У новије време за то се користе и разне моторне и електромоторне пумпе. Када је почело наводњавање кукуруза, детелина па и ливада поред реке, недостатак воде је дошао до пуног изражаја.
На Ветерници је некада било много воденица, неколико ваљавица и вуновлачара, а није ми познато да су радиле стругаре на водени погон. Најпознатије воденице су биле: Ћуркина у Добрејанцу, Црквена у Власу и Костинска у Големом Селу. Ваљавицу је у Власу имао неки Бита, а вуновлачару у Градњи имао је Фила. За остале, на жалост, немам података. Данас, мислим да раде свега 2 – 3 воденице, а ваљавица и вуновлачара одавно нема.
Негде до средине прошлог века вода Ветернице била је чиста и бистра са доста ситне па и крупније рибе, која се хватала голим рукама, удицама и саковима. Нешто касније почео је риболов уз примену отровних трава, бомби, експлозива и електричне струје. Неколико људи је настрадало на тај начин. Када је почела масовнија изградња кућа од чврстог материјала, грађевински материјал је узиман углавном из Ветернице, тако да је упропаштено њено природно корито. Због тога, због загађења реке разним отпадом, као и због пресецања корита браном у Вучју, данас рибе има кудикамо мање него пре, а о квалитету да и не говоримо.
На Ветерници у самој Пољаници постоје свега 3 квалитетна бетонска моста: у Власу, на ушћу Трстенске реке, у Големом Селу на путу за цркву и у Мијовцу код Абаза, где је последња (почетна) станица аутобуса на линији Врање – Мијовце. У осталим селима постоје извесне импровизације мостова слабе конструкције и мале носивости, а често су заступљена примитивна брвна. Вероватно нема тачне евиденције о броју утопљеника палих са брвно у набујалу реку, али раније то није била ретка појава.

Ево, то је једна од могућих прича о Ветерници.
Наставак (о другим рекама) следи.