NEŠTO ZA POČETAK

Znam da će pedantniji od mene reći kako obično ne završim temu a već počnem drugu. I jeste tako, oduvek sam takav i bio, od mnogo priče nema mnogo vajde. Ovo što sada pišem, mnogima će možda zvučati smešno i površno, ali to je jedna od mojih ideja, od koje ja naravno nemam niti želim da imam bilo kakvu materijalnu korist, ali neki drugi možda mogu imati. Bilo bi mi drago, ali....
Otprilike ima oko dvadesetak ideja koje sam svojevremeno iznosio, kako na radnim mestima tako i u nekim životnim okolnosima, a sve u opštem interesu. Sve do jedna su u početku bile zanemarivane, na njih se skeptično gledalo, ali su na kraju, i posle više od 20.godina, sve do jedna bile realizovane i pokazalo se da su dobre.Razlika je samo u tome što se kasnije naravno pojavljuju drugi kao autori tih ideja. Nema veze, bitno je da se ostvarilo.
Trenutno su uslovi života, bar južno od Save i Dunava, kao na severnom polu, ali ja tu ne mogu ništa da promenim, i sam imam problema zbog toga ali snalazim se. Želim da iznesem jednu ideju i baš me zanima kako će ostali na nju reagovati i da li će dati podstreka da se ona pokuša ostvariti.
Razlog je nešto drugo a povod to što je jedan meštanin iz mog sela, prodao stari kamion koji nikada ne bi prošao tehnički pregled, i kupio dva konja. To su prva dva konja u Uševcu posle 30. godina, jer nekada u prošlosti je gotovo svaka kuća imala bar po jednu od ovih plemenitih životinja. Čovek je izračunao: Živi u zabačenom delu sela gde kamionom jedva može da priđe i to samo po suvom vremenu. Ne prevozi toliki teret da bi morao da koristi isključivo kamion. Ne treba mu gorivo, ulje za menjač, gume, nema popravke, sekiracije... Trave i vode po Uševcu, dao Bog, na pretek. Livada koje niko ne obrađuje još više. Ali ovo nema veze mnogo sa mojom idejom, osim što ovaj potez meštanina iz mog sela pozdravljam i želim mu sreću.
Moja ideja se za sada odnosi isključivo za Uševce, a može se primeniti i na drugim selima. Naime, u Uševcu ima puno mladih i starijih ljudi koji nisu u radnom odnosu ili rade teške fizičke poslove za male pare kod bogatih privatnika. Postoje i stari i bolesni ljudi, penzioneri, koji sa malom penzijom a bez zdravlja ne uspeju da obezbede dovoljno drva za ogrev.
Ovo je pomalo i složena tema, ako se mnogo mudruje, ništa ne može da se uradi. Drva za ogrev se u Poljanici prodaju za oko 20 i više evra. Naravno, uglavnom se nekontrolisano seku čitave šume, tehničko i kvalitetno drvo. Najpre bi morala da reaguje državna institucija, neznam da li su u pitanju "Srbija šume" ili se u Vranju, odnosno na tom lokalitetu to drugačije naziva. Dakle, zabraniti nedozvoljenu seču tehničkog drveta na osnovu postojećih propisa i zakona koje je donela Vlada i nadležno Ministarstvo. To bi bio prvi korak.
Za mesne zajednice zavisi, a Opštine sigurno mogu osnivati javna preduzeća od opštg interesa. U Uševcu postoje dve seoske utrine, nekadašnji pašnjaci na kojima je paslo na desetine stada ovaca i druge stoke. Sve je to sada zaraslo i podivljalo od raznog rastinja, od najmanjeg žbuna do cerovih stabala ne naročite debljine. Trnja i šiblja ima napretek, ne može se ni proći tamo gde su nekada ovce pasle a deca se igrala. Tako je i sa obalama Veternice, obrasle u vrbe i šiblje, kao pustare. Plastičnih flaša i kesa ima na gomile a znamo da se one otkupljuju i recikliraju (u narednim izlaganjima napisaću gde i pod kojim uslovima).
Ova moja ideja zamišlja zapošljavanje najmanje desetak radnika, bez stručne spreme, dakle sa osnovnom školom a može i bez nje. Naravno, potreban je neko ko bi morao da bude ne samo pismen već i prilično iskusan ali i autoritativan. Ajde da tom zamišljenom preduzeću damo radni naziv "preduzeće" i tako ću ga nazivati u daljem tekstu.
Preduzeće mora da ima dve motorne testere, nekoliko sekira i sekirica, budake, krampove, ručne testere, razne hvataljke...o čemu bi neko stručan napravio specifikaciju alata i opreme. Razume se, zaštitne rukavice, neko planinsko prevozno sredstvo, možda traktor, motokultivator ili konje na kraju, zavisi šta je isplativo.
Koje poslove bi trebalo da radi ovo preduzeće? Ovo preduzeće bi imalo za cilj da krči seoske utrine od rastinja i raznog žbunja, kao i druge javne površine koje selo čine divljim i nepristupačnim. U toku obavljanja poslova, sekla bi se i sortirala stabla raznog drveća koja mogu služiti za ogrev. Odredila bi se deponije gde bi se to žbunje spaljivalo na bezbedana način, i skladište gde bi se ogrevno drvo, a ima ga napretek, moglo skladištiti, stabla, i kriva i prava bi bila metrena, a ukoliko su kraća, sortirala bi se posebno. U toku ovih radova, radnici preduzeća bi imali zadatak da uporedo sa tim skupljaju plastične flaše i kese. E, kako dalje?
Naravno, treba obezbediti sredstva za plate tim radnicima, a to nije mala suma. Treba proceniti obe utrine i sve javne površine i oficijelno utvrditi koliko bi se drva za ogrev moglo prikupiti. Ta bi se drva prodavala naravno po nižoj ceni, dok zabrana o seči šuma bez kontrole ne zaživi. Od nasečenih stabala, ogrevnog drveta i skupljenih plastičnih sekundarnih sirovina, preduzeće bi moglo da se izdržava. Sa druge strane, bile bi očišćene obe utrine i ostale javne površine, ne bi se legle lisice i po njima zimi zavlačili vukovi, selo bi dobilo pitomiji izgled. Nekoliko ljudi bi došlo do sredstava za život, sa druge strane drugi ljudi bi došli do jevtinijeg ogreva, a na kraju, neko bi opet moga da zapati ovce, što je danas još uvek isplativ posao.
Slažem se da je to težak i složen posao, a moglo bi da se izdejstvuje kod nadležnih da se izbegnu razne dažbine i uvedu olakšice na određene takse i tome slično. Da posao vodi jednostavno mesna zajednica, ionako službenici nemaju mnogo posla, a stvar je lokalnog karaktera. Znam da će ovo delovati smešno kada neko bude čitao, ali ja sam izneo samo jednu ideju, koju smatram dobrom. U protivnom, neka mi neko kaže šta će biti sa podivljalim seoskim utrinama za narednih 20. godina i da li ima bolje rešenje.
Veliki pozdrav, nadam se da će se bar neko oglasiti na ovu temu.

Кад снег затрпа

- Леле, Станимире, што га је снег натепаја... Ене, поглеј... па чак ми га и кроз оџак у ћунку накараја.
- Па ће накара, како неће, кад цел ноћ сабива ли сабива.
- Еее, чуве Боже, баш је голем. Ја поголем с моји очи не сам видела. Од како је нов поп дошај у село поголем не сам видела нити је повише падало... Него, прођи некако до кокошке, збери јајца па да попржим сас ајвар.
- Роске, жено неразберна, па ти си све полудела. Ја ни моји јаца не могу да зберем и пронесем преко овај снег а камо ли још кокошињи. Седи туј, забрчке неку погачку па ће си једемо сас маз и ајвар. Дрва имамо у предсобље за до подне. Не ни је зор да страдамо на овај кијамет.
- Ма, Станимире, мора се пропрти, бар до клозет, деца ће се исподизав па ће да оће да мочав. Како ти тој мислиш?
- За деца, колај работа. Начињуј ги на доњи прозор па нека мочав кроз прозор. Баш неки ако и види, на деца се ништа не замерава.
- Добро де деца, а ја? Ја како да мочам? Да се подкачим на столиче па и ја да га там омакнем.
- Богами Роске, ти неће можеш тамо. Тебе ти на туј страну тај твој поп гледа и обучену гузицу а камо ли сад голу тамо да гу лаћнеш. Тој неће може. Или стиске или моче у онај поголем лавор што носим концентрат на кокошке. Немој у друго, ти широко мочаш ће испрскаш линалеум.
- Добро де добро, како рекнеш... Него, тате га нема јутрос да пије чај од подубницу. Мора и он да се оплашија од снег.
- Тате се још пред снег успаја у клозет. Изеја онуј твоју чиколаду за кување, стегла му се столица, па седеја, седеја на оној седећо корубче у клозет и застја. Кад огладни ће дође некако и таман ће пропрти.
- Туго мајке, па он се је све смрзнуја...
- Ама неје... Њему му наћас било потопло него на нас. С једну страну кочина сас свиње сас другу страну кокошарник сас кокоше. На доњу страну зграду још јесена, ене, паде онај ора и заслони гу целу.
- Е, туго мајке које ће све да не снађе... а ти на работу неће ли идеш?
- Роске, и кад је убаво време ја идем на болување а не на работу. Саг поготово нећу идем. Ама, да мрднем из кућу нећу, и немој стално туј твоју работу да ми гу тураш под нос.
- Ма ће мораш, Станимире, бар до капију некако да пропртиш, нека видев људи да смо живи... да не не повикњујев сваки час тамо од спротиво или да зврцав на тлефон па ондак, ,,повикни ме да те питам нешто...“
- Не се ич секире, око десет ће дође Миливоја Лингур, дужан сам му 50 евра па за данас му млого требав, а он кад оди вуче ноге... од оној што беше кичну прејебаја, па таман ће убаву пртинку направи.

Ево нам још два текста, тако различита а обадва занимљива на свој начин.
Аца у свом стилу предлаже акције за бољи живот на селу. Чини ми се да је предлог реалан и остварљив. А сигурно је да има још много ситних могућности за зараду наших људи на селу. Треба се сетити и храбро кренути напред. Каже се да сва велика дела почињу и састоје се од ситница. А неко треба и да погура, док не крене. (Али да не филозофирам, то ће Аца боље да разради и конкретизује).
Мали Митке се јавио првим прилогом, по коме се не би рекло да је "мали". Мени је та причица јако занимљива и симпатична, наш оригинални хумор, везано за ово зимско време. А нарочито зато што је употребљен наш прави говор без "кварења" неким тзв. објашњењима и преводима, које можемо да видимо у новинама. Као, на пример, када у текст стави "саг" а онда у загради објасни да је то "сада". Ја бих волео да прочитам још нешто од Миткета, можда у оквиру теме за вицеве и анегдоте.
Поздрав!

Mali Mitke piše našim govornim narečjem, ali ako se pažljivo pročita, on se uopšte ne šali. Ja sam odlično razumeo njegovu poruku kroz na izgled šaljiv tekst. Možda je samo trebao da ga premesti u rubriku vezanu za nevreme u Poljanici, ali ne smeta, može da se uklopi u okvir moje teme, gde ja nemam šta posebno da dodam. Mali Mitke ukazuje na nemar u vezi velikog snega, kako domaćin Stanimir umesto da uzme lopatu i očisti relacije do kapije i drugih objekata, on gleda da nešto pojede, ne mari za posao niti za starog oca što ga je zaboravio u klozetu. Čak mu je teško da komšiji vrati dug, nego čeka da on dođe po njega, smišljeno svestan da on vuče noge kad hoda i da će mu tako napraviti bolju prtinu. Sve je tačno rekao Mitke, alal mu vera. Ja sam danas predložio nekim ljudima iz moje mahale kako da se očisti sneg. Nestalo im je drva i sena, a ne može da se preveze od glavnog puta. Put koji vodi do i kroz mahalu, ne može da se čisti mehanizacijom jer je neravan. Pročistio je do reke i ne može dalje. Od reke do zadnje kuće nema više od 250.metara, a u mahali ima u svakoj kući po jedna muška glava. Put koristi oko sedmorica njih, to mu dođe u proseku po 35,7metara dužnih. Ali oni (većina) ne htedoše danas da to omandaju lopatama. Vuku po jednu balu sena kroz usku prtinu, bojim se da stoka trpi gladna. Molim nadležne, pogotovo Ćosu, DA NIKAKO NE ORGANIZUJE POMOĆ, zna on gde je moja mahala, jer ima dovoljno ljudi i lopata i uglavnom put vodi ivicom njihovog imanja. Ako oni čekaju da im drugi čisti prilazni, maltene privatni put, onda ne zaslužuju da ih iko pogleda. Ljudi umiru po udaljenim planinskim selima, gde se neprohodni putevi mere kilometrima , a ovi, moji, nisu u stanju da očiste po 35.metara, njih sedmorica. Moj otac ima drva, ne treba mu seno, ide na štap, ali je pristao da očisti svoju deonicu i još nudi tri lopate. Da li će ubediti druge, videćemo u narednim danima. Hvala Mitketu što mi dade ideju a pozdrav svima i naravno njemu.

,,Е, мој синко! Који црни млади? Овија ли с међуше у нос, у уста, на обрве и на пупак. Онија што пушев страни конопља и пијев странски лекови да ги фаћа лудило. Они ли ће ти работу работев. А држава? Пуштила би гу ја њума, али ме она мене фатила. На тија млади ги допуштила да припуштав колко ’оћев и како ’оћев, а на мене ми стегла дизгини сас неки порези, таксе и доприноси, па зајитин, за славу, узимам на вересију. Викав, кад прође тај некаква транзитација, ће бидне боље. Какво црно боље. Тој ни бели орлови неће да доживев. А тај транзитација, какво је тој, тој ли је као неко ратно стање, ал’ кад се не утепујев с пушке, поштом се саг у војску иде без пушку?”

Odavno nesam čitaja ovakoj dobro napisan tekst na moj jezik. Nesam mlogo ušja u temu, ali jezik ti je mnogo ubav. Teraj po naški da se razumemo, da se naš jezik čuje u cel svet.

Не спијем побратиме Ацо, не спијем. Нека тешка мисла душу ми притисла, па ме сан не фаћа. На силу склапам очи, капке ме болев, ал` сан на очи не дооди. Мислим од нашу Пољаницу, па ме стра уфати кад ми се прикаже слика како је запустена, глува, нема и занемоћала... Тој му, мој побратиме, дође како неки живи створ кад занемоћа, кад га притиснев године, болештине, немаштине и несреће, а он оће да живи. Оће још да живи, а гледа пред себе како се тај његов живот гаси како пламен на догорелу свећу. Истина је да ти, побратиме, на никога не можеш да утепаш душу сас неки чогаљач, али душа, кад млого трпи, она лута кроз неки безпутишта и копне. Е, од тој ја не могу да заспијем.

Ne se sećam Mitke dal sam ovùj izreku negde čuja il sam gu sam izmislija ili neku istu prepravija. Zaštò ne možeš da spiješ, kakàv te pa tebe dert ufatija?! Sekiramo se za Poljanicu mi kojì nesmo u njuma. A kakò li je na oni naši tamo na ovaj kijamét?! Neje Mitke, neje rode Poljanica samà od sebe zapustéla. Neje onà kriva što je tiha i nema, što je prazna. Neje ona ni bolna, ko dren je zdrava, za nas ona kopne, za decu svojù mukùje i tugùje. Decà se njezina po bel svet rastikala, ko da ćev tamo poviše da izedèv i popijev. Ima li pobratime, po milo i poubavo od plakanje i vikanje detinje kad se na sve strane čuje? Nema. E pa i za toj naša Poljanica mukùje. Nema si ona fajdu od našo nespijènje i sekiraciju. Ona nas iska, vika ne a mi ne čujemo. Dođosmo bel leb da jedemo, pobegosmo od crn, sag ni ni ovde bel ne valja pa crn kupujemo. Onaj pocrn što ga tam jedešemo, sas čistu vodu vodenîce kolo obrćàše i našo si žito meljaše i belo brašno davaše. Naše ni majke ispod crepulju pekoše i ubavo ni beše. A koj ti ga znaje od što ga ovaj pravev i koje mu u njega turav i koj ga sve u ruke uzima. Dođosmo si u ovaj Beograd, Mitke, rabotismo što rabotismo, napravismo što napravismo, dobismo što dobismo. Sad je vreme da se vrćamo tam kude se izlegosmo. Da koj na tatka, koj na dedu sveću upalimo, da oko kuću korov isečemo, da otkovane i rasklatene tarabe zakovemo. Toj Mitke, toj treba. Tad će si spiješ ko jagnje, neće te jede dert i nespijenje. I ne samo ti i ja, svi kojï ovdè bez potrebe sedimo, tam da si idemo, u oči da se gledamo kad zborimo, da onija piliki što ubavo poješev pa na nas pojev. Tad će mirno spijemo, pre nego što slunce iskoči će se budimo. Takoj će gu bidne bolje na našu Poljanicu.

Браво Митке, браво Ацо! Ето га још један разлог постојања овог нашег форума. То што ви пишете не може често да се нађе, јер то није говор Врања нити говор врањског Поморавља, то је говор наше Пољанице. Ја сам се "истопио" читајући. Ја знам овај наш језик, али за невољу не умем такој убаво да писујем и дође ми жал због тога. Једва чекам нове чланке.
Велики, огромни поздрав!

EVO DA SE I JA OGLASIM NA OVE LEPE REČI
Posebno mi je drago da čujem da se još neko služi našim Poljaničkim jezikom,koji inemoraju svi da
razumeju važno je da se mi sa tog zaboravljenog dela Srbije ma gde živimo dobro razumemo
Hvala ovom Malom a tako Velikom čoveku što na vrlo šaljivi način opisuje zimsku idilu u našem,
kraju jer je mene vratio u moje detinjstvo i ako je to bilo dosta odavno.Potseća me na dane
kada smo iz svoje kuće morali za vreme velikog Božićnog posta morali da malo ukrademo suvo
meso pre Božića pa da malo napravimo prtinu iza kuće da se počastimo.
JA lično uz ove Vaše tekstove odmaram mozak idušu ivraćam se u stvarnost, pa se zahvaljujem
svima koji na ovaj šaljivi način daju sliku naše nam dragePOLJANICE u ovim teškim zimskim danima.
POZDRAVLJAM sve moje poljančane i po belom svetu posebno moje školske drugove ako se sete
kako nam je lepo bilo i ako su itada zime bile duge ihladne.
VELIKI pozdrav vama sa foruma isvima koji se osećaju da na bilo koji način pripadaju ovoj priči DANKA PICANKA

Бата Љубо, јес да га малко замешамо, али ако смо. Ми смо си наши и неће замравамо једни на други кој ће које рекне, само да му је реч домаћинска и отрестира. Растикали смо се по бел свет, неки се и не познавамо, можда се ич несмо ни виђували, али па смо си наши. Наши смо, салте треба неки да не збере као качка пилчики.