ЗАНАТИ И ЗАНАТЛИЈЕ У ПОЉАНИЦИ

У Пољаници су људи живели углавном од пољопривреде. Ретки су појединци који су били запослени у неку државну службу. Међутим, занатлија је било у сваком селу, били су заступљени скоро сви занати неопходни за живот сељака. Неке занатлије су радили искључиво тај посао, али већина њих се занатством бавило спорадично, кад се јави потреба и када пољски радови дозволе. Наводим неке занате и занатлије (некадашње и садашње) који су ми познати.

Пекар: Гута Симиџија, Станоја Пекар из Власа
Јужар, ужар: Зарја Величков из Власа
Берберин: Милорад Павлина из Власа
Качар, пинтер: Јован Качар из Власа, Чедомир из Добрејанца
Колар: породица Колареви из Градње, Владимир Штипаљка из Власа
Рабаџија: Чеда Чуљко, Бранко Баталуле из Власа, Бранко Шуруменски из Градње
Ковач: Станко Бакалин из Власа, Душан Рамча из Градње
Лимар, клонфер: Воја из Градње
Мутавџија: Светозар Тоза "Анкин" из Власа
Оружар, туфегџија: Предак породице Тувеџија из Големог Села, Јован Грујић из Големог Села
Вијач, (ветеринар?): Предак породице Вијачевих из Големог Села, Срба Тајка из Власа
Столар: Дракча Стеванов, Тома Џонсон, Драган Кондуктер, сви из Власа
Свирач, музикант: Диса Армоникаш, Милан Армоникаш, Милан Стојанкин, Дача Ђурак фрулаши, сви из Власа, и скоро сви одрасли Цигани из Големог Села, сврстани у блех-оркестре
Месар: Миле Шутил из Власа
Бравар и механичар: Воја Бате из Големог Села
Кројач(ица): Јован Марковски, Дача из Просек, Милевка Добривојина, сви из Власа
Трговци (ма да ово није занат): Станко Бакалин из Власа, Луте из Големог Села
Зидари: Благоја Тривунов из Власа, Мирко Савински из Големог Села
Бојаџије: Благоје, радио у Власу али није родом из Пољанице
Грнчари, лончари: Големосељани из Грнчарице, ваљда је тако добила име.
Калајџије, калаџије: углавном пролазници, Цигани Чергари, ретки су становали у Пољаници

(НАПОМЕНА: Овај материјал скоро плаче за допуном!)

Da i ja dam svoj skromni prilog ovoj temi.
U svim poljanačkim selima, a posebno u Vlasu, Golemom Selu i Trsteni velika se pažnja posvećivala ćilimarstvu. Udavače iz bogatijih kuća nosile su u novi dom mnogobrojne i raznovrsne ćilime. Zna se da su pojedine devojke iz gazdinskih kuća imale više od dvadeset velikih ćilima. Na žalost ova vrsta domaće radinosti se naglo smanjuje, danas gotovo da je i nema. Ćilime su tkali kao ''jediničljav, osnovit, i na preber'', verujem da starije žene, ali baš one starije, znaju o čemu se radi, odnosno koje su to vrste i načini tkanja. Za konje se tkalo posebno ćilimče, u kojem je dominirala crvena boja.
Bio je običaj na svadbi da mladoženja, kada sjaše sa konja, stane na rasprostrt ćilim na kojem su dominirale svetle boje.
Gotovo u svim selima i dalje se održava običaj da se na Cvetnice ćilimi iznesu u dvorište.
Kao što reče Čika Ljuba u Poljanici se uglavnom živelo od poljoprivrede, naravno i od stočarstva. Stanovnici Drenovca, Mijakovca, Tumbe, Trstene i drugih sela bili su poznati i van svoga kraja kao stočari, prvenstveno kao ovčari, kozari i svinjari. Kao trgovci stokom dolazili su u Poljanici i Turci i Albanci. Čitava stada ovnova terana su za carigradsku i solunsku pijacu.Izmedju dva svetska rata trgovci stokom ''dželepčije'' Aleksandar Keka, Stojan Keka, Dragutin Poloče, Ljubomir Dželep iz Golemog Sela i drugi kupovali su ovnove po poljanačkim selima i prodavali na mnogimpijacama, pa i u Grčkoj.
U najnovije doba i sami znamo da je stočarstvo u velikom opadanju.
Hteo sam da napišem još par rečenica o ''kovandžiluku'' u Poljanici, ali da ne ispadne da pišemo samo nas nekoliko...........

Браво Новаче, мислим да си погодио прави начин за оживљавање успомене на нашу Пољаницу. О овој теми може да се напише још много тога, а колико тек тема чека да дође на ред? Надамо се да ће још неко да се активира, па да извучемо из паучине и скинемо са тавана оно што је заборављено и прети му нестанак.
Лепо си нам описао ћилимарство, ма да га овдашњи људи нису тако звали. Звали су га "ткајање", али су се поред ћилима ткале и друге ствари, на пример футе или платна од конопље. Али око ћилима је било највише посла и требало је највише материјала. А тек проблеми за "зашарак"! Жене и девојке су обилазиле села да нађу неку нову мустру, да буду у тренду, да буду модерне, то је одувек у женској природи. Друго је питање што су многи ћилими завршили неславно - појели их мољци, јер нису прављени из реалне потребе него често као знак богатства, статуса, слично дукатима. Не сећам се да је неко продавао ћилиме, јер није имао ко да их купи, пошто их је ткала скоро свака кућа. Једна моја снаја их је носила у Сарајево али није продала ни један јер су били мањих димензија од фабричких ћебади. И да се не лажемо, то ипак нису били Пиротски ћилими.
Свиђа ми се и оно у вези џелепџија, само не знам поуздано да ли су наведени људи стварно стигли до Грчке и Солуна или су стоку продавали негде раније на том путу. Треба да видим шта о томе каже Риста Т. Николић. Оно, истина, говорило се "До Солуна три сомуна" па је питање да то нису чули од Цинцара који су били рођени трговци.
Лично једва чекам нешто о кованџилуку, па Новаче, настави где си стао. Ми, рачунајући и Ћосу, смо се ухватили у коло па не треба да се пуштамо, уз наду да ће још неко да се прихвати!
Искрени поздрави!

Počeo je Čika Ljuba, ja nastavio, i tu se stalo. U Poljanici kao da nije bilo zanatlija i zanata, a bilo ih je sigurno više nego danas, Čika Ljuba je nabrojao bar petnaestak zanata i zanatlija koji su delovali u svoje vreme. Ja ću da dodam samo još jedno zanimanje koje je veoma bilo zastupljeno u ranijem periodu, to je KOVANDŽILUK, ili PČELARSTVO. Pčelarstvo je predstavljalo veoma važnu granu u seoskim domaćinstvima i njihovom privredjivanju. Bilo je mnogo pčelara u Smiloviću, Drezgovici, Stancu, Golemom Selu i dr. Med su najviše čuvali u vrčvama. Prvoklasan med iz Poljanice se prodavao i van južne Srbije. U Smiloviću se jedan rod naziva KOVANDŽICI, ''PČELARI''. Sigurno ima još mnogo toga da se napiše o pčelarstvu u Poljanici, i ne samo o tome, već i o mnogim drugim zanatima kojima su se naši preci bavili, i po kojima su manje ili više bili poznati, ne samo u Poljanici, već i šire.