BIĆE NAM BOLJE KAD BUDEMO BILI BOLJI LJUDI

Naravno da ovo nije moj citat, pozajmio sam ga jer mi se učinio prikladnim. Možda se ponavljam, mislim da sam nešto slično pisao, ali sad ću malo drugačije, da pokušam nešto da predočim, mada je pojedincima to jasnije nego meni.
Narod koji živi u Poljanici, a dobr deo onoga i koji živi van nje (naravno, ovo se ne odnosi na svakoga i nije protiv nikoga lično) se čudno ponaša u vrlo bitnim momentima. Kad god je neka akcija u pitanju, oni, kojima je tamo dosadno, to prosto jedva dočekaju. Ali, umesto da doprinesu toj akciji, oni je ili miniraju ili opstruišu. Ima tu i neznanja, slažem se, ali ima i mnogo toga što znam, trudio sam se da shvatim. Donekle i da razumem ali ne i da opravdam.
Pojedinci u selima misle da je neko obavezan da ih o svemu pita, da je bitno njihovo mišljenje i da mora biti prihvaćeno. Pa kada je i gde to bilo??? Čika Ljuba, Ćosa i Dragan nemaju oca, moj je živ ali daleko od realnosti zbog teške bolesti. Međutim, ja i ranije nisam živeo sa svojim ocem po nekoliko godina uj zajednici, često ni na istoj adresi a u zadnje vreme ni u istom mestu. On je zadnje četiri godine proveo u zavičaju, sam, i nije se žalio. I odlično smo se slagali.Ali njegovom bolešću, osim što mi je neizmerno žao, moj se život, način života nije nimalo promenio. Ako ne daj Bože umre, to bi za mene bio gubitak i žalost. Međutim, verovali ili ne, u selima Poljanice, bar za moje selo znam, mnogi očevu smrt, pored žalosti dožive i kao neku vrstu slobode. Naglašavam, mnogi, ne svi. Slično je i sa onima koji ne zapamte oca pa odrastaju i sazre u zajednici sa stricem, dedom ili slično.
Zašto ovo govorim? Zato šti ti ljudi, odrastaju i sazrevaju u strahu, pod budnim okom svog oca ili staraoca, ne pitaju se ništa, ne odlučuju o ničemu, poslušni su i kad momkuju i kad se žene. Nemaju slobodu, ni u radu, ni u kretanju ni u privatnom životu. Nimalo što se tiče imovine, i lične i zajedničke. e, kad taj otac ili staraoc umre, oni, prirodno, postaju gazde, vlasnici, sad se oni pitaju. Za kratko vreme u svojoj porodici zavedu red nad ostalom čeljadi, vrlo vešto, čak i bolje prihvate i guraju ulogu svog prethodnika. Leđa im se isprave, pogled postane odvažan i čvrst, nekako porastu, postanu pričljivi, strožiji, smeliji.
Ali ta "vlast", odnosno povoljnosti koje ona pruža, bro im dosadi i istopi se, ali se ne menja. Nije njima više zanimljivo da terorišu ukućane, malo je to, šta je to, ništa. Oni bi sada dalje. Njih mora da pitamo šta ćemo u selu da radimo i gradimo, i mora biti kako oni kažu, samo što to nije jedan od njih pa svi imaju svoj "projekat" ideju, šta li već. I tu nastane problem, i to je razlog propadanja Poljanice. Nismo dobri ljudi i ne može da bude dobro...
U svojoj kući kako rade i šta rade, mi to ne vidimo i ne možemo znati. Ali štp se javnih stvari tiče, nećete verovati koliko postanu odjednom strogi, osioni, bučni, preteći, silni...ti isti koji se do juće nisu ni čuli. Ali sve na štetu svog sela, svog sokaka, zaseoka...svog imanja... "kako je bager smeo da zahvati 20. cm njegove njive? a on zahvatio dva metra državnog imanja..." Dok je tate bio živ, on to ne bi ni primetio jer tate vodi brigu o tome, sad sve vidi. Čudo Božje.
Kad sam 2007. u aprilu otišao u Uševce i video metalnu šasiju, ja sam se obradovao. Ali ubrzo i razočarao. Daske koje kao da su od bede stavljene, krive i trule, nisu me oduševile, ali nisam zamerio. Lako ćemo za daske. Ostaje nam manji deo posla i manje troškova. Kako sam prošao po tom pitanju, jasno je mnogima.
Znači, narodu se mora objasniti da ne može o svemu odlučivati. Imaće priliku da biraju Savet MZ, odnosno svoje predstavnike u savetu mesne zajednice kojoj pripadaju (hvala bogu, tu ne glasaju za listu vbeć za pojedinca), a mogu biti i birani ako ih narod izabere. Što se mog sela tiče, do sada su birani nesposobnjakovići, ljudi bez ideja i vizija, čak i sami ometači. A to je strašno. I kad to organi budu izabrani, to je amin, oni će odlučivati i neće nikoga više pitati, tako stoji i u Zakonu. Posle im ostaju Zborovi građana koji se godišnje održavaju, i tu mogu nešto da izjave, predlože, zatraže promenu, akciju...I biće po njihovom samo ako dobiju većinu, nikako drugačije. Znači poneta: Poljanica nije ničija lična imovina, a organi vlasti su realnost i neizbežni su. toliko, ko razume razumeo je, ko ne, nikada i neće.
Pozdrav svima i srećni praznici!!!!

U pravu si čika Ljubo, ali ako tako počnem da mislim, pitaću zašto sam se i rodio. Ovo je neki dokaz da sam nešto pokušao da kažem, a može da se desi i da ovo postavim na facebook. Onda će se mnogi prepoznati, a to mi je i namera. Kako će reagovati, ja o tome mnogo i ne razmišljam, jedino da je sramota za moj zavičaj jer iz njeg potičem. Videćemo...
Pozdrav!