Znameniti Poljančani-general Stojanović

STOJANOVIĆ Svetislav (Golemo Brdo, Vranje, 12. XI 1920 -), general-major tehničke službe u penziji. Pre II SR student tehnike. U NOR od 1941, a član KPJ od 1942. U ratu je bio p.komesar bataljona, komandant Leskovačkovakog NOP odreda i dr. Posle rata je pomoćnik načelnika Vojnotehničkog instiuta, načelnik odeljenja u upravi SSNO, načelnik i direktor Instituta za naoružanje. Završio Mašinski fakultet u Beogradu, vojnu akademiju u SSSR i Visoku školu naoružanja u Parizu. Odlikovan OZN sa srebrnom zvezdom, OBJ sa srebrnim vencem i dr
Izvor: Knjiga 9 strana 265, Vojna Enciklopedija II izdanje, Beograd,1975,  Redakcija Vojne enciklopedije

Добро је да имамо нешто и овом човеку. Само недостају подаци о години смрти и месту сахране.

I takođe neodostaje pravi naziv sela, nije Golemo Brdo već Golemo Selo. Mislim, čisto da se zna, jer samo jedno mesto na planeti se tako zove.

Pilistar

U potpunosti se slažem sa Draganom i ne osporavam ni jednu reč. Ipak, nešto o događajima iz Drugog sv rata zvanično nije puno niti objavljivani niti se o tome pričalo. Ono što se nezvanično pričalo među ljudima je gotovo sve različito, dopunjeno maštom i potkrepljeno navijačkim žarom, odnosno gorčinom sa druge strane. Prave i potvrđene istine gotovo da nema. U školi smo učili o Savi Kovačeviću, Titu, Loli Ribaru...a nikada eto o našem Svetislavu Stojanoviću - Bizonu. Ja sam čak bio obavešten da je on iz sela Roždace a ne iz Golemog Sela. Otac mi je spominjao pomenitog generala, tako sam saznao da je iz Poljanice i ništa drugo. Koliko je tačna priča koju mi je pričao Stanko Bakalin iz Vlasa, da ga je spasio Vasilije Đorđević, to neznam, stari Stanko je to pričao kao običnu priču.
Ja se ne priklanjam ni jednoj ni drugoj strani, ni trećoj ako je bilo, ali uvek ću cenitri svakog ko je za slobodu svoje otadžbine dao život ili krvario, bez obzira pod kojom zastavom i pod čijom komandom. To je što se tiče borbe protiv okupatora, a međusobne bratoubilače borbe i čarke jednako osuđujem i nijednioj strani ne dam za pravo. Opraštam im, naravno, bio je to i građanski rat i slažem se sa Draganom da ima mnogo okolnosti pod kojima su ljudi odlazili u jednu ili drugu vojsku, formaciju.
E sad, što se tiče poginulih ratnijka iz Poljanice (mislim na drugi sv. rat, o prvom se tek ništa i nezna) slava i čast svakome gde god i kako god da su poginuli. Pominje se iz mog sela samo Stamenković Đ. Stojan, da je poginuo u partizanima i niko drugi. Nakon rata, ispostavilo se da su svi bili borci i to partizani, ne spore i da je veliki broj njih najpre bio u NVUO (četnicima), da su bili mobilisani i niko ih zato i ne krivi. MOg dedu po ocu je neki naš rođak iz Melova video u Oruglici među četnicima, po priči njegovog rođenog brata, on napušta tu formaciju i pridružuje se partizanima na nepoznatoj lokaciji. Rođen je 11.11.1921, a po povratku iz rata, umire 8. 8. 1945 (nepune 24. godine), dok okreće vejalicu, od zapaljenja pluća. Postoji i priča da je umro od posledica ranjavanja na Jastrepcu, od iznemoglkosti i gladi ali su to sad sve nagađanja. Kao i to, sve drugo su uglavnom nepotvrđene priče, da je iz Uševca bilo mnogo boraca i svi preživeli, znam i da su posle rata bili Bog i batina, iako mi mnogi od njih nisu ličili na ratnike jer nijednu realnu priču nisu znali da mi ispričaju. Niti kad su tfačno otišli, niti kojoj su jedinici pripadali...ništa, odmah okrenu na priče o klanju jaganjaca i ovaca da bi preživeli, o snegu i blatu, o gomilama mrtvih pored puta, o tumaranju tamo - ovamo, iznenadnim napadima i sl....i to sve kao partizani. Neki su navodno bili internirani u Bugarsku pa se vratili, pobegli iz zarobljeništva... Ali sad da ne zalazimo mnoigo u nepoznato, bar meni nije poznato, pređimo na jača dejstva u leto 1944, Poljanica je oslobođena od Bugara 26.avgusta 1944, piše na ploči da je grupa od 40. partizanskih boraca iz Vranja razbilo bugarsku formaciju od 300 vojnika i policajaca. Meni je ovo malo nelogično, ipak više od 7. na jednoga, i kako da nema ni jednog učesnika te bitke da detaljno opiše tok bitke. Tabla stoji na zgradi biv.policije a spomenik na Belog Bregu. Niko nam zvanično nije rekao gde se i kako bitka vodila, bilans bitke, pravci dejstva, krajnji ishod... Borbe je bilo, to mi je pokojna baba pričala da je iz Drezgovice gledala i slušala kako sevaju varnice i čuju se detonacije. Zašto se o tome ćuti ako se nesporno radi o oslobodilačkoj akciji NOV?
Moje je mišljenje da se na ovu temu ne može puno učiniti, bar ja nemam pristup mnogim podacima iako ih od malena tražim. Ako i ima savremenika toga doba, oni su malobrojni i vrlo stari, sumnjam da su u stanju da realno ispričaju neki događaj. Greota je i zamarati stare ljude a da ne uzimamo u obzir i njihovu pristrrasnost. Preživelih četnika i ako ima, oni tek neće o tome da pričaju. Što se mene tiče, ja u ovoj temi ne mogu više od onog što sam napisao jer podataka jednostavno nema.
I da primetim na kraju, ako sam shvaćen kao pristalica četnika (što je pogrešno jer je moj stav neutralan), činjenica je da je mnogo ratnika iz Poljanice poginulo na raznim frontovima, kao pripadnici partizanskih oslobodilačkih formacija, a Mesna zajednica Vlase nosi naziv "Milorad Stošić", koji je poginuo pod najasnim okolnostima negde u Sloveniji na samom početku rata. To je malo previše ako se uzme u obzir da škola nosi naziv "20. oktobar", datum koji sa Poljanicom nema ama baš nikakve veze. Ako se dve nebulozne sitnice od pre 70. godina ne mogu ispraviti ili makar objasniti - ja neznam šta bih dalje na tu temu imao da kažem. Nisam ja dakle pristalica ni partizana ni četnika već pravde i istine, pa ma kakva ona bila.

Разумљива је ваша брига за Пољаницу, драге колеге Драгане и Ацо, само нема те бриге која би могла да помогне ако нисмо у стању да нешто конкретно учинимо. А чини ми се да ми имамо све мање могућности. Нових снага скоро да нема, а нама се полако сужава простор за деловање.
На дневном реду је историја нашега краја, нарочито она новија. Истина је да многе чињенице нису јавно познате и крајње је време да се покуша нешто у поправљању тога стања. Ствари су занемарене одавно. Узмимо само пример поменутог Бизона: податак који Драган наводи је објављен за живота истога човека, и до данас се нико није сетио да грешке исправи и допуни његову биографију. И не само његову, него и осталих знаменитих људи нашег краја. А стварно би било јако корисно да се направи детаљна историја нашег краја. Међутим, нико прстом да макне. Видите, на сајту Основне школе у Власу још увек немамо имена свих директора! Па зар је то нешто тешко, људи моји? Мислим да је Аца у праву када тврди да се више не можемо ослонити на сведочења учесника догађаја и то је добро образложио. Једино решење видим у проучавању архивске грађе тога времена. Узмимо, као пример, архиву Основне школе у Власу, за коју упућени тврде да је несређене има за два камиона! Јесте она школска, али има података од историјског значаја, ту треба да су сви папири из свих подручних школа. Да сам директор Шклоле дао бих задатак да неко од особља ту архиву среди за коришћење. Даље, требало би завирити у судска документа у врањском Архиву. Многи људи нашег краја су оптужени, суђени, осуђени, жалили се, издржали казне ... О свему томе треба да постоје писани трагови, ваљда нису сви уништене. Из тога може да се сазна доста о томе ко је где и када је био, може да се сазна о важним догађајима код нас, па да се постепено састави мозаик о свему томе. Али то је мукотрпан и дуготрајан посао, требало би да га се прихвати неки студент историје или барем наставник историје, ако хоће, јер тешко да би ово било исплативо и атрактивно. Потребна је само велика воља, велика љубав. Ја бих, ето, данима претурао по папирима Школе када би били иоле сређени и доступни.
Како је Пољаница ослобођена од Бугара? Крајем августа 1944. године Бугарска је са истока притиснута снагама СССР-а и негде 7. септембра капитулирала. Мислим да у таквим условима није било тешко групи бораца да разоружа бугарску посаду у Власу, вероватно спремну на предају. Не подцењујем ничији допринос у овој борби, али ми се ово чини најуверљивије.
У закључку бих рекао да ми нисмо отворили ни слово "и" од наше историје. Радовао бих се ако се ико озбиљно прихвати овог посла.
Поздрав свима.

Ne bih želeo da budem protivrečan, ali mislim da arhiva koju škola u Vlasu ima, nije ono što nama treba. Možda tamo ima nešto ui vezi školskog deševanja, razna dokumenta, zahvalnice i pohvalnice, ta škola je bila jedna od jačih seoskih škola u Srbiji, bar time se možemo pohvaliti. Znači, uglavnom školska arhiva. Što se tiče sudskih spisa a druge arhivske građe, ona bi tgrebalo da se nalazi tamo gde su bili mesni narodni odbori, opštine, kancelarije, policijske uprave toga doba, nebitno kako su se zvale...ali mislim da ni toga nema. Mislim a pomalo i tvrdim da su sva dokumenta takve vrste uništena. Razloga ima dosta i razumljivi su. Radio sam u opštini, u samoj zgradi i u 7. mesnih kancelarija u okolini, prturio sve tavane, police i fioke, nalazio sve i svašta ali ništa što bi imalo veze sa tim. Oko 22. čoveka u Belom Potoku, na primer, ubijena su 1946, nezna im se ni grob, nema ni traga o njihovom suđenju, kao ni kasnije, 1948, 1968...i drugih kritičnih godina. Po nekoj informciji, trebalo bi da je sve to spaljeno komisisjki 1965. i 1968, na području cele tadašnje države. Šta može da ima arhiv grada Vranja to neznam. Vratimo se u Poljanicu. Tamo imamo tri mesne kancelarije, ali tamo jedino možemo doći do knjiga rođenih, umrlih i venčanih (crkvenih i državnih) i ništa drugo. Naredba je bila jasna - Spaliti svu arhivu do tog i tog datuma, koja ima veze sa ratom i dešavanjima posle njega. Meni je to normalno, država je verovatno rešila da od tog momenta krene normalno da živi, da bude mira, slobode i blagostanja, što je i bilo nakon toga do polovine osamdesetih godina, i što ne možemo poreći.
Na žalost, to je samo teoretski, praktično se to još uvek nije završilo, još se trve i svađaju, optužuju, rehabilituju, restitucija, dele i mrze, klevetaju i brane. Na žalost.
E sad, ovako: U mom selu Uševcu, živeo je čovek koji je umro pre oko 20-ak godina, vredan i pošten čovek, mislim da je negde oko 1900-1910.godište. Ne mogu još da otkrijem njegovo ime, da pšorodicu ne bi neko neovlašćeno cimao, ali pričaju da je kod njega jedan poveći kufer sa ogromnom količinom papirolgije. Naime, čovek je vodio neke svoje zapise kroz godine o svim dešavanjima u našem selu. Njegova ćerka to potvrđuje i kaže da je pokojnik ostavio testament da se taj kufer čuva i nikako ne baca, da se u njemu nalaze vrlo važne stvari. Ja sam nešto pokušao preko svoje rodbine da pregovaraju sa njegovom ćerkom, da se nekom ozbiljno čoveku da taj kufer, i da se komisijski pregleda, zatim da se kopira ono što je važno. Poznavajući ga od ranije, verujem da je zapisivao važne stvari našeg kraja i da je to jedina tačna istorija, viđena očima i rukom zapisana.
Ako neko ima bolju ideju, neka napiše ovde šta nam valja činiti.
Pozdrav svima...

Samo jedna izmena, izvinjavam se. Pokojnik je ostavio amanet, ne testament.