MOJE SELO UŠEVCE - NEKAD I SAD

Prvi vazduh na ovoj planeti, ponoviću još jednom, osetio sam u porodilištu u Vranju. Otac mi je tada bio na odsluženju vojnog roka, te su me iz porodilišta odveli u zaseok Drezgovicu (Sekirje), kod familije moje majke. Tamo sam proveo prve meece svog života, do očevog povratka iz vojske iz Subotice. Za to vreme se dovršavala i naša kuća u Uševcu, jer se otac bio odelio od strica (pošto oca nije ni zapamtio). I tako, moja prva saznanja na ovom svetu počinju u Uševcu, u kući koju često rado okačim na fb. Ona tada nije tako izgledala, bila je manja i ulaz je bio sa druge strane. Sećam se prozora na istočnoj strani, sa koga, kad sam prohodao, prvi put sam ugledao Oblik i Grot, Uševačku školu, naselje oko škole, šume na istoku, i naravno, izlazak Sunca iznad Uševačkog rida. Na severnoj strani je bio ulaz i mala veranda, sa koje sam prvi put provirivši, ugledao vrhove Kukavice, Strane, koje odvajaju Gradnju i Uševce, kuće u komšiluku...naše dvorište i baštu, reku i vadu. Eto, tako je počelo moje detinjstvo, ali nije mi namera bila da vas zamaram sa tim.

Moje selo je nekada, koliko ja pamtim, bilo lepo i delimično uredno, nije bilo toliko podivljale vegetacije, uraslih bašti i njiva, izraslih topola i vrba pored reke koje će jednog dana zaustaviti tok Veternice ili naprviti neku veću katastrofu, ako prilikom oluje koje su danas mnogo jače, popadaju topole na električnu i telefonsku mrežu, na neku kuću ili školu. Putevi su bili ravniji i širi, vodotok Veternice, Smiljevačke reke i potoka bili su uredniji, čistiji, voda je nesmetano tekla i u proleće se jasno čuo njihov žubor. Šta je bilo lepše nego leti spavati u svojoj kući u svom selu, i kroz otvoren prozor slušati kako šumi Veternica, kako pevaju ptice, krekeću žabe...ujutro se nadpevavaju petlovi... Školsko dvorište je bilo uredno iako je tadašnji učitelj gajio kokoške i kukuruz u delu školskog dvorišta, koji smo mi đaci morali da beremo i krunimo. Bilo nama je zabranjivano da igramo fudbal po dvorištu da bi kokoške mogle na miru da pasu...ne, nije to bilo nimalo dobro, ali za prosvetnu inspekc iju nikada do tada tamo niko nije ni čuo. Ipak, školsko dvorište je bilo ogradjeno, mada neznam ko je dozvolio da se tada bandera vojne telefonske linije smesti baš u školsko dvorište, po svemu sudeći na apel našeg učitelja, kako bi nas na još jedan način sprečio da igramo fudbal. Strašno je kada o svom prvom učitelju morate tako da pišete, ali ne mogu da pričam drugačije. Povrh svega, iako je bio samo Uševački zet i zapravo živeo u Vranju, bio je i tadašnji odbornik, mada mi je nejasno otku odbornici kad Vlase već uvbeliko više nije bilo opština.

Uševce nikada nije imalo svog ozbiljnog predstavnika, čoveka od autoriteta i znanja, mudrosti...pok Božiodar Stanković - Džile šnajder je bio generacija mog dede i zajedno su otišli u rat, ali on je bio samo dobar čovek i dobar šnajder. Svi ostali su bili samo na broju do današnjeg dana, ne postoji ništa čime bi se mogli pohvaliti, ništa što su napravili i uradili, osim što se moj komšija Tote (neću nikoga da krijem niti štedim) hvalio kako je on urgirao da se nabavi šasija za most u selu. Naravno da u to nisam poverovao kada sam čuo. Kod podizan ja spomen česme kod škole, ne spominje se ni jedan Uševčanin, već se pojavljuju čak i kao ometači tog humanog dela. Katastrofa....

Danas moji Uševčani kupuju povrće na pijaci u Vlasu ili Vranju, paradajs, papriku, kupus... a nekada su bašte pored Veternice bile pune toga. Vada je bila funkcionalna, čak su i vodenice bile u ispravnom stanju, mada se žito više skoro i nije mlelo. Ništa nije nestalo samo od sebe, ljudi su bili tu, mogli su da saniraju oštećenu vadu koja je navodnjavala preko 150. bašti i pokretala točak na 4-5 vodenica. Najbliža vodenica do moje kuće, kao da nikada nije ni postojala, digli su i poslednji kamenčić koji se tu nalazio. Rekoh, putevi su bili širi, bilo je više javnih površina pored puteva, danas je zauzeto sve što se moglo zauzeti, livada pored nekadašnje vodenice je "nestala" zajedno sa vodenicom, posednici, jedan sa jedne a drugi sa druge strane su se širili do samog puta i čak ga suzili. Znamo i koji su, i otvoreno izjavljujem da će svi za to jednog dana platiti, za svaki metar zauzete javne površine. Ja se odlično sećam šta se gde i dokle nalazilo, i dobro znam kako je izgledalo. Znam i da su zauzeli obale Veternice, šireći bašte i njive, livadu pored reke koju smo zvali "Vrbe" gde je sada ćumurana, tu su širili bašte i skratili nam lokalni "stadion" jedino mesto gde smo mogli da igramo fudbal. Sve ja to znam, ako Bog da, jednog dana ću se pojaviti i sam platiti geometra da svaku zauzetu parcelu premeri. Nisam zaboravio ni Zavetine gde se na Mali Spasovdan održavao sabor uveče, iako sam sabor jedva pamtim. I tako dalje i tako dalje...

Iako mi bližnji, komšije i prijaelji ovde, supruga i rodbina stalno prigovara zašto se bavim svojim zavičajem kad tamo ne živim, ja ostajem uporan. Još uvek slaba vajda, ali moj "napad" će uslediti kad - tad. Niko iz mog sela ne može biti kabadahija, selo je moje koliko i njegovo, koliko i naših meštana. Niko neće moći da baca smeće u potok i reku kao do sada, ničije granje neće viriti u putni pojas glavnog ili sporednog puta, niko neće smatrati svojim ono što nije njegovo, makar to bio i moj rođeni otac. U mom selu postoje i lovci, mada su to uglavnom ubice nemoćnih životinja. Lovac nije samo to, na drugim mestima lovci uređuju vodotoke reka, potoka, prave pešačke mostiće i razne ukrase od kamena i drveta, prave mesta za uživanje i piknik, za okupljanje i druženje. Da li će to ikada kod mene u mom selu zaživeti??? Lovci iz mog kraja se slikaju pored ubijene životinje, njih desetak pored nemoćne i mrtve životinje koju su vatrenim oružjem ustrelili sa više strana. Junaci... Nema discipline, doduše nema ni funkcionalne države, ali nešto će valjda doći na svoje mesto. Rano je počelo sa kukanjem, još se dobro živi u ovoj zemlji, čak suviše dobro, ima više neradnika nego nezapošljenih, samo što to niko ne govori. Ovo se prvenstveno odnosi na Poljanicu i njena sela. Kad počiste svoje dvorište, svoju baštu i svoju njivu, kad poseku granje koje guši puteve i reku, biće mnogo bolje, i onda mogu da traže nešto, kad plate struju i druge zaostale dažbine, kad plate porez i omoguće državi da fuinkcioniše, neka se tada jave. Njima država ništa ne duguje, treba prvo da je zaduže, a kad je zaduže, onda mogu da traže od dužnika. Iz svega ovoga sam hteo da kažem samo jednu dužu rečenicu: DA SVI UREDIMO SVOJE SELO, SVAKO SVOJU PARCELU, DA OMOGUĆIMO SAOBRAĆAJ PUTEVIMA I PROTOK VODE REKAMA I POTOCIMA, DA VIDIMO KAKO NAM SELA IZGLEDAJU PA DA POČNEMO NEŠTO DA PLANIRAMO... Eto, to je bila poenta, rečenica koja će kao i mnoge biti samo pročitana...ali nikad se nezna,

Pozdrav svima... Onima koji se ovde pojavljuju...