SABORI (SOBORI) U POLJANICI

Šteta bi bila da kad već pričamo o lepoj prošlosti našeg zavičaja, naše, sebi svojstvene Poljanice, da ne spomenemo i sabore, sobore, kako mi to kažemo, nekad se zvali i sobranije ali ta, valjda staroslovenska se ređe izgovarala u "moje vreme". To moje vreme, kad već tako kažem, obuhvata sedamdesete i osamdesete godine prošloga, XX veka, da ne bude zabune, dakle period od kada su me kao malog vodili na sabor roditelji, babe i dede, stric, tetke i drugi, pa negde do 1990.godine, kada sam zadnji put otišao na tada odloženi sabor u Golemo Selo. Negde oko 13 časova počinje sabor, tada počinju ljudi da se okupljaju, Cigani trubači iz Grnčarice dođu nešto ranije i najave sabor, kao i razni prodavci pića, igračaka, slatkiša... Ujutru se služi liturgija u crkvi a sveće se mogu paliti sve do zalaska sunca. To ako je sabor na verski praznik, za državni je sve isto osim crkve i liturgije. Kako je izgledao sabor; <okupi se narod u velikom broju, i staro i mlado, deca, obuče se stajaće odelo. Na livadi crkvenoj (ili nekom drugom mestu ako je državni praznik) igra se kolo, sa strane stoje momci i devojke u grupama ili parovima, na okolnim livadama se pije, jede, razgovara, udvara, kradom, a kasnije i javno ljubi...bude po obližnjim šumama još neke romantične intime ali ne bi bilo lepo da izadjem iz okvira pristojnosti, mada se i to ljubav zove. Pouzdano znam da za to moje vreme nije bilo konzumiranje droge, a sve drugo je bilo onako kako je možda vekovima bilo. Tu se viđala rodbina, kumovi, prijatelji, društvo iz škole, bivše ljubavi...sve. Iskreno i od srca kažem da je bilo prelepo, danas kad čujem trubače, zatvorim oči i budan sanjam...vreme koje se nikada više neće vratiti. Da suviše ne privatizujem forum, vreme je da napišem gde i kada su bili sabori. Prvi maj, praznik rada, proslavljao se u čitavom svetu, valjda, pa ću njega da preskočim jer pada u proleće a ja ovde mislim na letnje sabore. Prvi je bio državni, 4.jula, slavio se Dan boraca NOR-a, na livadi ispred zgrade mesne zajednice. Drugi, na istom mestu tri dana kasnije, 7.juli, slavio se kao Dan ustanka u Srbiji u Drugom svetskom ratu. Iako pada na Ivanjdan, to je bio državni praznik, jer crkva u Vlasu slavi drugog sveca. Zatim, treći po redu i prvi verski, održavao se u selu Gradnja, 12,jula, slavio se Petrovdan, kod crkve u kojoj sam ja kršten. Sledeći je bio 21.jula, na Sv. Prokopija i održavao se u Golemom selu kod istoimene crkve. Zatim, nešto manji, i kasnije su uglavnom svirali harmonikaši umesto trubača, pada na Sabor svetog Arhanđela, 26.jula (Gorešnjak) u selu Dobrejancu kod crkve. Ova se Crkva nalazi iznad mesta Crna Bara, mala, od drveta, blata i ćeramide sagrađena. Sledeći je sabor padao 30.jula na dan Ognjene (Srdite) Marije, održavao se na Vlaškom ridu, na mestu zvanom Karaguzovica. Tamo nema crkve već jedno osvećeno mesto kraj izvora, gde je služio pok. deda Milan Menga iz Stanca, ne pop, već neznam šta je bio, to će neko stariji dopuniti a zna se i ko. Zatim veliki sabor u velikom selu, u Vlasu, kod crkve, već od jutra slavio se Sv. Ilija. Tu su, u moje vreme i po dva kola bila igrana. Ne treba da podsećam da je to 2.avgust. Idemo dalje, sledi 8.avgust, Trnova Petka, sabor u selu Smiljević (Smilović) u crkvi sv.Petke. Tkodje veliki sabor na crkvenskoj livadi i, neznam zašto, meni najdraži. možda neka uspomena, neznam ni sam. Šalim se, naravno da znam. Već narednog dana, rano ujutro se krene ka Obliku, planinskom vrhu iznad Poljanice, koji je zapravo već malo izvan nje. Slavi se sv. Pantelejmon (u Poljanici se izgovaralo idemo na Pantele pa sam se kao dete čudio šta to znači). To je u stvari bio i najveći sabor, ali ne samo Poljanički, dolazili su ljudi iz Vladičinog Hana i njegovih sela kao i iz drugih udaljenijih mesta i sela. Treba spomenuti i malu crkvu do koje se iz sela Sekirje stiže uzanom kamenitom stazom, u koju su ulazili i palili sveće verujem ćak i oni koji u Boga nisu naročito verovali. Čekao se red ispred crkve, govorilo se da je ova crkva čudotvorna i dobra za sve. Po meni, i sama crkva je bila na čudnom, prelepom, pomalo skrovitom mestu, daleko od naseljenih mesta. Verujem u Boga ali ne podvajam crkve na čudotvorne i obične, sve su u slavu Boga svemoćnoga podignute. Zatim sledi Preobraženje Gospodnje, 19.avgusta, i sabor se održavao opet na livadi iza mesne zajednice u Vlasu. Ne bi bilo lepo da neko kaže da su vlasti to zabranjivale u to vreme. Uostalom, u Poljanici je bilo komunista kao i svuda ali ja nisam čuo za neko Bogohuljenje od strane njih, nijednom. Oslobodjenje Poljanice od Bugara u Drugom svetskom ratu se slavi 26.avgusta, na livadi ispod Belog Brega, izmedju Vlasa i Golemog Sela (neznam tačno kom selu pripada), a pored glavnog puta se nalazila i nalazi se i danas spomen ploča. Poslednji letnji sabor se održavao 28.avgusta u selu Sekirju, kod crkve Presvete Bogorodice. Mi, najpre đaci srednjoškolci (kasnije zaposleni) bili smo pomalo tužni jer su se tada završavali sabori, leto, raspust, godišnji odmor. Ako je neko imao devojku iz Vranja ili Poljanice a morao da putuje za Beograd, Zagreb ili gde već, tuga je bila još veća. To su bili letnji sabori u Poljanici, ako sam nešto propustio neka drugi dopuni ili ispravi ako sam negde pogrešio. Još da dodam da su se moja pok.majka i moj otac, kako se to danas kaže "smuvali" i iz te ljubavi sam postao ja, moj brat i moj pok.sestra, upravo na saboru u Sekirju, tog 28.avgusta 1964.godine, kaoko mi je ispričano. Izvinjavam se ako sam malo privatizovao priču i pozdravljam sve na forumu i sve iz Poljanice ma gde bili. Vaš Aca BPU.

Лепа тема, Ацо, и баш лепо започета. Још нам фали неколико таквих сећања па да младима представимо како је накада било у Пољаници. Како се радовало и веселило на соборима, како смо их тада звали, а од старијих је могло да се чује сабранија или собранија.
Побројао си скоро све соборе, али си неке испустио. Рецимо за Велигден, када се собор одржавао у сваком селу где има црква, а можда и у другим селима, нисам сигуран. О том собору сам већ написао мало у оквиру ове теме. Али да споменемо соборе и на дан који се зове крсте, које се славило у сваком селу и био је обичај да се после ручка поведе коло на одређеном месту, које се у многим селима баш звало "крсте".
За Велику Госпојину, Богородицу, собор се одржавао и у Остру Главу, код тамошњег Манастира. Нажалост, нисам био тамо. У исто време собор је био у нешто даљу Оруглицу, па су људи из моје околине и из фамилије ишли тамо, био је један од значајнијих собора. Ни ту нисам ишао, нисам дошао на ред од старије браће.
Али сам ишао у Смиљевић и под Облик, водила ме мајка још као предшколско дете, тако да нисам запамтио много, само неколико утисака. Били смо у смиљевачку Свету Петку, па увече наставили за Пантеле (црква Св. Пнтелејмона) које спада у село Белановце, али није далеко од Смиљевића. Црква је у богатој шуми, испред ње је била чесма од ижљебаног ракљастог дрвета, па је хладна планинска вода текла на две стране. Ту смо преноћили испод букви, у папраду, као и много других људи. Одатле се отварао видик према Морави, видела су се светла електрифицираних села док тога код нас није било. Чуо се је и воз како повремено прође у даљини. После таквог "спавања" и недовољне хране, ујутро сам једва чекао да кренемо назад. Цркву смо свакако посетили, али се не сећам детаља.
Што се тиче собора у Карагузавицу, на Срдиту или Огњену Марију, као и о тамошњем Црквишту, о томе сам мало написао у дописивању са нашим чланом Горданом, у оквиру теме Да се упознамо, под наслов Хало Пољанице. Овде је питање ко је био тај Менга који је "служио" обред. Нисам упознао тога човека, не знам му право име, али сам чуо да је био врачар. Он вероватно није могао да зна нешто од верских, православних, обреда и обичаја, али људи (жене, пре свега) су му веровали, имао је посла и кући и свакако на овом собору. Нисам чуо да је био активан на друге соборе.
То су моја додатна сећања на ову тему, а можда се присетим још понечега.
Поздрав Аци и свим Пољанчанима.

Да наставимо причу о соборима, јер ту има још много тога да се каже. Ево нешто о томе како смо се сладили.

За време сеоских собора (сабора), деца и сви остали могли су, поред кибицовања и играња у колу, да се осладе са неколико врста посластица, које су доносили мајстори и продавци из Врања, а била су најмање двојица из Пољанице који су то радили. Ја сам запамтио некога Бељу из Градње, о коме не знам ништа више, али сам га виђао и упамтио да је морао добро да подигне главу да би видео саговорника јер некако није могао довољно да подигне горње трепавице. Од других сам чуо за неку Велику Кузманку из Големог Села, која је такође производила и продавала слаткише, али се не сећам да сам је видео.

Нудиле су нам се бомбоне брашњивке, црвенци, трескавци, загоретке, алве, сусамчики, ратлуци, шећерна срца са огледалцем, лизалчики као петличики, лулице од бомбоне ...

У току летњих собора, на пример за Светога Илију, могли смо да пробамо и сладолед, што је мало необично за оно време када нисмо имали струју. Радознала деца могла су да прате како се прави сладолед, а они одраслији и да учествују у томе. Врањанци би донели прибор који се у суштини састојао од једне дрвене качице и металне посуде која је могла да стане у качицу. У металну посуду се сипала смеса за сладолед, коју су правили од прашкова, па се то спусти у качицу а около набаца уситњени лед. (Била је права атракција видети лед усред лета. Довозили су га добро умотаног у сламу и крпе да се не би отопио). Посуда је на поклопцу имала ручке помоћу којих се окретала лево-десно у леду, повремено се дрвеном лопатицом скидала залеђена маса са њених зидова, па се наставило окретање док се цела маса не згусне и буде сладолед. За то окретање Врањанци би ангажовали два - три одрасла момка који касније за награду добију по један корнет сладоледа. Знам неке који су били претплаћни на ту привилегију. А сладолед није могао баш свако да купи; док се он спреми обично би смо потрошили оно мало џепарца који смо искамчили од родитеља.

Као освежавајући напитак најприступачнија је била "лимунада без лимун". Посластичари би узели воду са бунара Станка Бакалина, гарантовано не провереног квалитета, па у неки лонац замешали воду и сладуљави обојени прашак и - ето лимунаде. На крају би им доста тога остало непродато, али нису давали џаба деци него су све просипали. Поред такве лимунаде ручне израде, било је флашираног клакера, који бих могао да опишем као лимунаду спремљену у сода-води.

Поздрав свима, посебно оника који славе Спасовдан. Чика Љуба!

Pisao sam i o ovoj temi ali ni ona ni druge četiri nisu prošle. Imam malih tehničkih problema, poslao sam čika Ljubi e-mail i poruku na fb u vezi toga. Biće sve u redu, ujedno da se pohvalim da mi je jedna tema o mom Uševcu sa foruma otišla na wikipedia. Ma tek se zahuktavam, moji zemljaci, tek sam počeo. Pozdrav svima. Aca