KAKO SU SE GRADILE KUĆE U POLJANICI

Kuće u Poljanici su prava umetnička dela, iako skromne, građene rukama priučenih majstora, zanat koji se prenosio
sa kolena na koleno. Ne samo u Poljanici, takav se stil i način kuća gradio u okolini Vranja, Leskovca, Niša, Zaječara, Pirota, u istočnoj Srbiji. Možemo ih podeliti na jednostavne, kakve su gradili ljudi slabijeg materijalnog stanja, i na ukrasne, kakve su uglavnom gradili bogatiji ljudi.
Najpre da objasnim, što se tiče kuća pokrivenih slamom, ja o tome neznam puno, pa ću sa zadovoljstvom to prepustiti našem čika-Ljubi. U vreme kada sam počeo da razaznajem svet oko sebe, kuća sa slamenim krovom gotovo i da nije bilo u delovima sela i selima gde sam ja odlazio. Neke od tih kuća su se "pretvorile" u štale, tako da nisam stigao da pogledam njihovu konstrukciju, iako otprilike mogu nešto da naklapam. U daljem izlaganju će se valjda doći do toga da je razlika samo u tome što je crep ili ćeramidu zamenjivala slama, a sada od kog žita i kako, prepustiću nekome ko to bolje zna.
Posle drugog svetskog rata, i kako su godine odmicale, stanovništvo i porodice su se uvećavale, stvorila se potreba za masovnom gradnjom "novih kuća". Braća su se delila, pa je svako da ima svoju kuću, višečlane porodice su počele da se usitnjuju. Neznam koliko je sada to dobro ili loše, istorija, i to savremena, pokazuje da nije. To su kuće na selu, domaćinstvo se uglavnom bavilo poljoprivredom, bez obzira da li je neko od ukućana bio zanatlija ili je neki član porodice bio na radu negde na drugom mestu.
Za izgradnju tih kuća, uglavnom se koristio prirodni materijal, koga je u Poljanici bilo na pretek i na sve strane. Kamen, drvo, zemlja, slama, pleva, voda i na kraju kreč, koga nije bilo svuda, kažu da je u Golemom Selu postojala krečana gde se kupovao gašen ili negašen kreč. Najpre, razume se, pristupa se izgradnji temelja. Kuće su bile sa podrumom ili bez podruma, bez podruma su uglavnom starije kuće. Odmah da napomenem da pod ovom temom ne podrazumevam kuće koje su se gradile od cigle i blokova, to je nešto novije ili je graditelj - domaćin bio toliko imućan da je sebi mogao to da priušti, ili su to javne zgrade, škole, ambulante, policijske stanice. Vratimo se na obične kuće. Dakle, temelj se gradio od kamena, kamen se obrađivao da bi zid bio ravniji, ako je podrum u pitanju. Zaboravih da kažem da se najpre kopao temelj, rov dubine oko 60.cm u proseku, i širine oko 40-60 cm. Smesa koja se koristila za vezivanje je bila umešena zemlja, ne bih rekao da se koristio kreč i pesak, kao za blok i ciglu. Podrumi su bili uvek malo ukopani i niski, ne više od dva metra, mada ima slučajeva da je podrum bio visok i preko dva metra, bar sa jedne strane, ako je kuća na nizbrdici. Kad se ozida temelj, ako je kuća bez podruma, to je bilo mnogo lakše i jednostavnije, pod od zemlje bi se oblepio blatom a zidovi se rade isto kao i kod kuća sa podrumom, što ću detaljnije opisati. Elem, kad se podrum ozida, na sva četiri zida se stavlja debela, rukom izdelajana greda jednaka dužini zida. Jedna greda, venčanica, stavlja se izmedju, odnosno oslanja se na bočne zidove. Zatim idu poprečene, takođe u to vreme ručno deljane grede, koje se stavljaju u razmaku na prosečnih 70.cm. Na nosećim gredama, pravljena su četvrtasra udubljenja, nešto kao falcevi. U te falceve je trebalo ugraditi uspravne stubove, takođe rukom deljane, to je bio muški deo na završetku, odnosno donjem delu stuba, koji se zvao direk, i koji se stavljao u ono udubljenje na nosećoj gredi. Ti stubovi, direci, postavljani su na razmaku takođe oko 70-90 cm, i imali su podupirače sa obe strane, radi stabilnosti. E, sad postoje dve vrste kuća, a to su plotare ili kovanice. Ako su plotare, onda se između tih direka, stubova, pleo plot od posebnog pruća, a ako su kovanice, ručno su se obrađivale letve i zakovale se za direke, stubove sa obe strane, horizontalno, na blagom razmaku do 5.cm. Zatim se gradio pod, što bi danas rekli "prva ploča", a to je pod kuće iznad podruma. One poprečne grede su se spajale valjcima, to je drvo debljine ruke, koje se najpre uvalja u smesu od sitne slame i pleve, i stavi između dve poprečne grede, jedan valjak priljubljen uz drugi, sve dok se ceo pod ne bi obložoi "patosirao". Preko tih valjaka je išlo fino blato, opet umešeno u slamu i plevu, i to je bio pod kuće od zemlje, koji, ma koliko nakon gradnje bude ravan što bi rekli "pod vaser vagu", vremenom se iskrivi, ali dok žive ljudi u njemu, on se održava i ne pada. Vratimo se na zidove. Dakle, plotara ili kovanica, svejedno, zid se puni i oblaže smesom od zemlje, vode i slame. Ako je kovanica, između letvi se povremeno ubaci po koji pločast kamen, da bi zid odolevao jakom vetru, valjda. Zatim treba izgraditi plafon (možda sam obrnuo redosled, zbog eventualnih kiša blato je išlo tek nakon krova, da ga voda ne bi pokvasila i oštetila, ali razumećete me). Princip je gotovo bio isti kao kod poda, samo je direke, stubove, trebalo povezati na plafonskom delu, po ivici gornjeg zida, nad podrumom. Tu je takođe bila stavljana i plafonska venčanica, greda koja popreko spaja zidove sprata. Opet idu poprečne grede, opet talpe, samo mogu biti i malo tanje, jer na tavanu se nije stalno i svakodnevno saobraćalo kao na spratu, podu, gde su i grede i talpe morale biti deblje. Tu se podrazimeva i poprečni zid, nekada samo jedana koji je razdvajao prvu prostoriju (zvala se kuća) od druge (to je bila soba, veća od kuće, a kasnije se pregrađivalo i takozvano "sopče", mala prostorija, nastala pregrađivanje, "kuće", to jest prve prostorije, i to je obično bila soba za mladence.
Pošto je plafon završen, pristupalo se izgradnji krovne konstrukcije. Ona je morala biti na "četiri vode", takav je stil kuće. Postavljala se na sredini tzv. "stolica", uzdignuta na najvišu tačku od plafona, u obliku gola za rukomet a može biti veća ili manja od zavisnosti od veličine krova. Zatim su na redu rogovi, opet rukom izdeljani, koji su spajali grede na zidovima sa ovom stolicom na vrhu sa sve četiri strane. Rogovi su se spajali letvama, ručne izrade. U početku, do pojave crepa u ovaj kraj, kuće su se pokrivale ćeramidama, a te ćeramidnice je imalo svako selo, a negde i jedno selo više ćeramidnica, čak su i neke familije imale sopstvene ćeramidnice za izradu ćeramida. O tome kako su se one proizvidle neznam puno, mislim na kalupe i način pečenja, ali su bile dugačke oko 25.cm, šupljeg, poluvaljkastog oblika. širine do 10.cm. Ređale su se na letvama jedna do druge "na leđa" a preko njih, odnosno između njih se ređao drugi red "odozgo", u pravcu zidovi-vrh krova. Zidovi, koji su bili ispinjeni i oblepljenin smesom od slame, zemlje i vode, naravno, ponovo su bili oblagani sa obe strane finim blatom, koje se pravilo od pleve, zemlje i vode. Tako se oblagao i plafon. Zatim je kuću trebalo okrečiti rastvorom od ugašenog kreča i vode i kuća je bila gotovo, naravno, tokom gradnje zidova se ostavljali otvori za vrata i prozore. U poćetku su vrata bila gruba, od dasaka napravljena, sastavljeni prečkom gore i dole, na 20-30 cm.od krajeva. Prozore su radili opet priučeni stolari, a staklo se moralo kupiti. O dimnjaku, odžaku i drugim pojedinsotima ću pisati u okvitu ove teme, kao i o onim bogatijim, ukrašenim kućama. Za sada sam toliko stigao da napišem. Ostajem dužan da ovu temu dovršim a nadam se da će mi se pridružiti još neko sa foruma, verovatno sam mnogo toga propustio ili preskočio. Veliki pozdrav svima. P: S. Čika-Ljubo, pomozi...

Ацо, свака ти част. Све си лепо написао и додирнуо многе моје успомене. Само разуми, ја не могу да пратим тај твој темпо! Толико је започетих и недоречених тема, а пишемо нас двојица међусобно. Ако то никоме не треба, онда боље да идемо на мејл. Али неко ће ипак да прочита и можда се смилује да нам се придружи. На ову тему имам по нешто да додам, али можда касније. Још увек сам на нашој историји и ракији.
Искрени поздрав, Чика Љуба.

Eto, na žalost, i pored svih apela, na forumu se niko osim nas nekoliko ne oglašava. Pokušavam da skontam koji bi razlog mogao da bude, vidim da se poruke s vremena na vrema pogledaju, ali bez odgovora, pa makar to bila i kritika. Gordana nam se neko vreme ne oglašava, Ćosa jeverovatno zaokupljen radom na terenu. On može da uzme godišnji odmor što se tiče firme u kojoj radi, ali kao predsednik mesne zajednice, kako nema pravo na platu, nema pravo ni na godišnji odmor. Nepravedno, ali takav je zakon. Oni koji najviše rade, a to su predsednici saveta mesne zajednice, ne primaju platu, ali zato je primaju oni "iznad njega" koji ništa ne rade, viši i visoki funkcioneri. Svojevremeno je predsednik u opštini gde sam radio bio stomatolog, a u jednom mandatu i lekar opšte prakse. Nema tu pravila i neće biti napretka dok pekari popravljaju cipele a obućari mese i peku hleb.
Nema veze, čika-Ljubo, mi ono šti pišemo, pišemo da bi drugi čitali, sada ili bilo kada. Neznam koliko će to trajati, obziromf da sam stigao svojevremeno da čitam Bibliju, stari i novi zavet od korica do korica, i to nekoliko puta se vraćajući na nejasne teme, vreme koje je nastupilo liči na predznake propasti ovog zemaljskog poretka. Šalim se, nisam ja prorok niti merodavan da to prognoziram, ali na to mi ne možemo da utičemo. Znaš onu čuvenu Titovu rečenicu, "živimo i radimo kao da rata neće biti nikada, a budimo spremni kao da će ga biti sutra", tako nekako. Mi pišemo ono što znamo, što smo pročitali, čuli, videli svojim očima, čisto da se negde zabeleži, da se zna nešto i o jednom napuštenom kraju Srbije. Nije samo naša Poljanica u tom položaju, još je i dobro u njoj kad pogledam na tv ili u novinama o nekim potpuno pustim krajevima oko Zaječara i drugim pograničnim oblastima na jugu i istoku. Toliko i toliko ljudi živelo, rađalo se toliko i toliko godišnje, škole bile pune đaka, polja puna ratara i pastira, čule se frule, pesme i dečja graja...a sada - kao da je kroz njih smrt prošla smrt pre sat vremena. Ni jedne žive ljudske duše. Sa polupanih prozora lepršaju ostaci zavesa isprepletanih paučinom, kreč se oljuštio sa zidovima, popucale grede i direci, kuće se nakrivile a neke i pale same od sebe. Ne mogu da se složim sa Gordanom, uz dužno poštovanje, da mi se sviđaju te slike. Ne možemo da prestanemo da pišemo, istorija polovinom prošlog veka se malo izmešala, to je posledica politike i stranačkih prepucavanja, zato neko mora napiše istinu o našem kraju. Ja, naprimer, neznam ništa konkretnije o oslobođenju Poljanice od Bugara, osim što sam pročitao na tabli koja je stajala na zgradi bivše policijske stanice. Do skoro sam mislio da škola u koju sam išao, "20.oktobar" nosi ime po datumu oslobođenja Beograda, nisam ni znao da je u Uševcu tog datuma 1915.godine ubijeno 130.meštana mog sela. Neznam ko je podigao spomenik na Belom Bregu kad se izu Vlasa krene prema Golemom Selu, spomenik se gotovo i ne vidi, kad su asfaltirali put nisu obraćali pažnju da ne zaklone spomenik. Nikada naša škola nije obeležavala Dan oslobođenja Poljanice od Bugara, Bog da prosti nastavnika Andru, koji mi je predavao Fiziku a mom ocu matematiku, izgleda da je to njemu smetalo ili još nekom Bugarinu, ali kakve to ima veze, nije nas on okupirao. Ratovi su zlo ali i činjenice koje ne možemo poricati. Ali ne pišem ovo zbog toga, trebalo malo i da se spomene način oslobođenja našeg kraja, sa koje su strane oslobodioci prodrli u Vlase, ko je komandovao, ko poginuo ili bio teže ranjen, ne verujem da nije bilo poginulih na obe strane, u nijednoj bici se to nije desilo. Sada traže i navodno otkrivaju grobove kada su gotovo svi živi svedoci na onome svetu.
Voleo bih dosta toga da znam i napišem o mom kraju, ne samo to crno, nego i kada je stigla struja u Poljanicu, kada je u Vlase stigao prvi autobus, kada je i dokle po etapama stizao asfalt do Poljaničkih sela. Nešto od toga znam i ja, sećam se, hoću da napišem, ćitaće oni koji su rođeni mnogo godina kasnije, zašto bi te informacije razmenjivali međusobno, pa neka znaju i drugi, oni koje to zanima. Ti ratovi su mnogima odneli živote predaka, red je da njihovi potomci znaju za šta su i kako davali živote i prolivali krv, nema veze na kojoj su strani bili, znamo da su obe strane imale i mane i vrline, na kraju, država je penzionisala i jedne i druge (samo daj Bože da su bar dve penzije dočekali). Nego vidim da odlično "barataš" istorijom i geografijom, a spominješ i rakiju a ne vidim da o njoj nešto detaljnije pišeš, ili ja nisam dobro razumeo.Rakija je naše nacionalno piće, uspeli su neki da nam ga "ukradu", Slovenci valjda. Ja ne pijem zadnjih sedam godina, ne što hoću da budem fin, već što mi smeta, inače imam puno lepih reči za taj čarobni napitak. Ljudi nemaju problem sa rakijom već sa količinom, pa neće biti dobro ni onom ko popije pet litara soka od maline, ali izvesna količina može da osveži i utoli žeđ. Znaš ti, a i drugi na forumu šta hoću da kažem, da ne objašnjavam. Verovatno nekog mlađeg zanima kako se proizvodio u selima Poljanice taj napitak, koji se dosta, kudikamo dosta razlikovao od današnjih praškara i čudnih tečnosti, koje nose isto ime a od njih boli glava i duša na nos ispada. Zato sam i prestao da je pijem.
Toliko čika-Ljubo, mi ćemo (bar ja) pisati, a ko hoće neka čita i neka piše, kako mu je volja. Šta će se dešavati sa Poljanicom u narednim godinama i decenijama to sam Bog zna, valjda će se država okrenuti zapuštenim krajevima, ne da bi spasila Poljanicu od propadanja, već zbog sebe same kao države, a ako ne, po volji narodu, ima izbore (ne baš kad to hoće) pa neka bira svoje predstavnike ili neka ih ne bira. Nas nekoliko tu ne možemo puno da doprinesemo, za sada smo samo oni koji pišu, tako je i kroz istoriju bilo, neko piše šta se dešavalo a drugi rade ono o čemu će se pisati, pre ili kasnije. O tome toliko, mada sam sve živo izmešao, ponekad ti pozitivno zavidim na tvojoj preciznosti i pedantnosti u pisanju iako sam ja bio pisar a ti oficir. Ja se zanesem pa napravim gomilu grešaka, znam "slepo kucanje", učio sam daktilografiju, ali ovo iako je lakše, nije isto. Veliki pozdrav, uz parolu: Sačuvajmo zavičaj od zaborava. Aca

Moram da se oglasim i ja mada ovde nije tema za to ali sve jedno,ako administratori smatraju neka je premeste na drugom mestu.Hteo sam da se nadovezem na Acin zadnji post i mogu Vam reci da nije vas dvojice ne znam da li bi uopste neko i pisao,hvala vam na lepim temama i idejama a ja kako rece Aca idem operativno na teren, sezona rada je pred nama a nigde nikoga,jurim mlade,starije da odredimo prioritete da uradimo nesto malo ali ljudi su jednostavno digli ruke i cekaju da im padne sa neba neki Bozji dar....Da vas obavestim trenutno sklapamo sa direkcijom dogovore ,snimali su deo terena u nasoj MZ i mislim da cemo nesto odraditi oko Usevca i Gradnje.Bio sam i do sportskog saveza u Vranju,gledam ove nase mlade igraju tenis u Vlasu a mreza nekqa stara i to za odbojku,ja to lepo snimio i odneo da vide nadlezni,ljudi su shvatili i zaduzili coveka za sport da obezbedi par reketa,loptica i mreze ali mora neko od mladih da podje sto je tesko jer su tako propustili priliku za formiranje sportskog drustva na poziv predsednika sportskog saveza niko se nije javio prosle godine i eto to stoji da ne kazem"tapka" u mesto...Nije za verovati ali najvise radi mirovno vece u MZ ljudi se tuze i svadjaju za sitnice ali i to smo mi,to je nasa realnost..Zato nemojte da mi zamerite,pratim svaki napisan tekst ali moja je procena da sada moramo par nas da jurimo jer sezona prolazi a mora se nesto uraditi..
Pozdrav!

Аца је покренуо доста питања о градњи старинских кућа и дао нам доста занимљивих одговора. Ту има много техничких али и емоционалних детаља за чију даљу обраду треба мало више времена. Ја се извињавам Аци што не могу да пратим тај његов темпо. Моје мисли не теку тако брзо, а и рефлекси нису из прве младости. Ипак, на ову тему могу да напишем неколико реченица о сламним крововима, са назнакама о употреби сламе у нашој прошлости уопштено.
Познато је да су људи свуда у свету своје куће правили од онога што имају при руци. Ескими су их правили од леда, Црногорци углавном од камена. Код нас су старе куће биле од дрвета и блата, у почетку са мало камена или без њега. Кровна покривка је била од сламе. Та слама није била овршена, разгажена, морала је стабљика да буде цела. Најбоља је била ражова слама, витка и дугачка, а могла је да послужи и пшенична. Снопље би се добро "очукало" да се издвоји зрневље жита, једно зато што је потребно за домаћинство, а друго зато да се не наваде мишеви који би пробушили покривку. Таква слама би се слагала по крову, преко летви, у редове, почевши одоздо. Стављао се слој сламе дебљине око 10 см, па преко њега други слој померен навише за око 20 см и тако редом уоколо док се не покрије цели кров. На самом врху, билу, слама би се некако пресавила да воду одбацује на обе стране. Да ветар сламу не би однео, нарочито у почетку коришћења, преко ње су стављане мотке зване "лемезнице" као када се сено сакупи у стог, а неки су стављали по који камен местимично. Оваква покривка је одлично штитила од кише, само је била осетљива на ватру и била идеално легло за осе, стршљене и врапце. У мојој фамилији најстарија кућа била је (већ) покривена ћерамидом, али је плевња и нека колиба била покривена сламом.
Поред наведеног, слама је била добра храна за стоку, нарочито она овсена која је меканија и питомија од пшеничне. Ражена и дужа пшенична слама, неовршена, коришћена је за ручно везивање снопова жита, а да се од такве сламе направи "јуже" требало је мало знања и вештине. Од ражене сламе плетене су "рагоже" или рогозине (ма да је рогоз далеко од нас), које су простиране на земљу, прекривале се покровцима од козје длаке и служиле као помоћни лежај када дођу гости. Није мудрост ако кажем да су сламом пуњене сламарице, а за нашу новију генерацију да објасним да је сламарица била првобитни душек: то је велика врећа пуна свеже сламе, која се повремено мењала и баш била еколошки! Стара слама се простирала испод говеда и коња, а кокошке нису хтеле да снесу јаје ако у гнезду нису имале сламу. Аца је споменуо да се користила као грађевински материјал у разне малтере. То је све о слами, живела слама! .